Gorko iskustvo
Posle godinu i po dana ponovo sam u Rusiji ponovo na Uralu, ovog puta u Ufi. U poređenju sa Jekaterinburgom, Ufa je manji grad i u pravom smislu reči on je multietnički. Zajedno žive na jednoj strani pravoslavni Rusi, a na drugoj muslimanski narodi Tatari i Baškiri. Naravno ima i drugih ali njih je mnogo manje. Zvanični jezik je ruski, svi ga govore i svi se međusobno uvažavaju. Izuzetaka uvek ima ali lep utisak nametnula je većina.
Prvog dana, kad sam došao na posao sreo sam kolegu oženjenog Ruskinjom, koji je nakon završenog posla u Jekaterinburgu ostao u Rusiji. Smatrao je da zbog višeg nivoa životnog standarda njegova porodica treba bar neko vreme da živi u Rusiji. Pričao mi je da je radio van struke misleći da će to biti privremeno i da će brzo naći posao u struci. Nažalost nije bilo tako.
U ruskoj firmi nije mogao da se zaposli bez dozvole za dugoročni boravak u Rusiji. Srpske firme kojih u tom trenutku u Jekaterinburgu nije bilo mnogo, nisu bile zainteresovane za njegove usluge.
Trebalo je što pre obezbediti dozvolu za privremeni boravak što je zapravo prvi korak ka dugoročnom boravku ili dalje ka ruskom državljanstvu.
Morao je nekoliko puta da otputuje u Srbiju i posle šest meseci mučenja dobio je dozvolu za privremeni boravak u Rusiji. Drugi veliki problem bio je obezbediti da sin dobije mesto u obdaništu da bi supruga mogla da se zaposli. Taj problem dve godine ne može da reši.
Treći veliki problem bio je pojava ciste na gornjoj vilici i obavezna operacija. Stomatološke usluge su preskupe, u Srbiji su jeftinije ali ako se kupi i avio karta ispadne isto. Operaciju je obavio u Rusiji na sreću uspešno.Plata koju je dobijao radeći sve i svašta, bez radne dozvole nije pokrivala ni polovinu troškova njegove porodice. Živeći u takvim okolnostima počeo je sve više da razmišlja o povratku u Srbiju. Počeo je da mu smeta ruski mentalitet, a sve što je u Srbiji lepše izgledalo mu je mnogo više lepo. Sanjao je Beograd, našu klimu, ukus prvih trešanja, rano proleće, sve ono čega u Rusiji nema. Mnogo je važno naglasiti da je njegova porodica uprkos svim problemima ostala jedinstvena. Ipak jednog dana ostao je i bez lošeg posla i tada je odlučio da se vrati u Srbiju. Njegovu odluku promenila je bivša firma ponudom da radi u Ufi.
Istog dana sreo sam kolegu koji je na kraju posla u Jekaterinburgu zajedno sa suprugom, takođe Ruskinjom, svestan da će van srpske firme teško naći posao odmah pojurio u svoju Srbiju.
Sve ono o čemu je sanjao živeći na Uralu bilo mu je na dohvat ruke.Ukusne breskve, Ada Ciganlija, prepuna beogradska arena na Partizanovoj košarkaškoj utakmici., druženje sa prijateljima i rodbinom, blizina roditelja, stanovanje u svojoj kući a ne u iznajmljenim stanovima.Nalazio je sve ali skoro dve godine nije našao posao.
Koliko čovek može živeti od rezerve novca?
Kako se oseća čovek koji svako jutro otvara sajt za traženje posla a skoro uvek rezultat je isti.
Dinje gube slast, šetnja prestaje da bude lepa, neki prijatelji postaju nezanimljivi.
Supruga mu nije imala zdravstveno osiguranje i svaki odlazak kod lekara bio je skup. Da ironija bude veća ni on nije mogao da normalno kontroliše svoje zdravlje.Pregled kod specijaliste čeka se i više od mesec dana pa kome se žuri mora u privatnu kliniku. Malo je ljudi koji u Srbiji mogu kriterijumom kompetentnosti obezbediti sebi pristojan posao. Mnogo ljudi sanja posao u nekom državnom ili javnom preduzeću gde su plate iznad proseka. Naravno važno je i štoje tu posao siguran, odgovornost mala, a negativan rezultat poslovanja sanira država. U ta preduzeća ulazi se kriterijumom preporuke koju on nije mogao da obezbedi.
Supruga mu je još teže podnosila probleme. Nedovoljno je govorila srpski, pa kako ona da se zaposli kad on sebi ne može da nađe posao?
Život im je postajao lavirint u kome kao da nema izlaza.
Za povratak u Rusiju kasno je.Dokumenata nema, a da bi se do njih došlo potrebni su vreme i novac. Novca nema, a njima otkucava.
I jednog i drugog spaslo je što je bivša firma dobila novi posaoi što ih je ponovo angažovala.
I jedan i drugi tvrde da više vole Srbiju nego čitav Ural i sve njegove gradove.
I jedan i drugi bez dvoumljenja govore da žele da žive u Srbiji, nekoj Srbiji u kojoj će raditi i živeti od svog rada.
Nažalost i jedan i drugi, a i ja s njima ne verujemo da će nam se želje ispuniti. Surova stvarnost upozorava nas da smo blizu četrdeste godine života. Za bolju Srbiju bićemo stari.
Sva naša gorka pečalbarska iskustva govore nam da možemo živeti samo tamo gde imamo posao. A gde smo našli posao?
Goran
Objavljeno u listu politika 10.10.2011.
link:http: http://www.politika.rs/sr/clanak/193926/%D0%9E%D0%BF%D0%B5%D1%82-%D0%A0%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0