Branioci Beograda, partizani i Leka Ranković

U jednom od mojih prethodnih postova pisao sam o spomeniku i kosturnici braniteljima Beograda iz prvog svetskog rata. Govorio sam o ljudima koji su za odbranu Beograda izgubili svoje živote. O ljudima kojima je otadžbina bila iznad svega. Govorio sam o herojima čiju hrabrost niko ne može dovesti u pitanje, o herojima kojima svi moramo biti zahvalni. Nažalost Srbija se lako odrekla svojih heroja. Da bi dokazali svoje Jugoslovenstvo predstavnici vlasti odrekli su se svojih junaka.

Prvo, vlasti nisu htele da finansijski pomognu izgradnju kosturnice i spomenika.

Drugo, kada su veterani skupili novac vlasti im nisu dale lokaciju u gradu, nego su ih primorale na lokaciju unutar groblja.

Sve to je bilo u periodu između dva svetska rata, u periodu kada se glas Srpstva ipak mogao čuti. Onda je došao drugi svetski rat, ponovo veliko razaranje Beograda, ali i nešto što su neki zvali socijalistička revolucija.

Jugoslavija je postala socijalistička država i komunisti su započeli da grade svoj novi svet, svet u kome su glavni bili njihovi heroji. Nova Jugoslavija trebalo je da se razlikuje od one u kojoj je po njihovoj priči bila velikosrpska hegemonija. Srbi su još više morali dokazivati svoje jugoslovensko opredeljenje. Mnogi srpski oficiri su ponižavani, a neki su proglašeni izdajnicima i državnim neprijateljima. Epitet srpskog oficira iz prvog svetskog rata bio je teško breme ne samo za porodice već za čitave familije.

Oni su se bojali ne samo onih koji su bili živi već i mrtvih. Spomenik i kosturnica unutar novog groblja okruživani su grobovima umrlih partizana ili heroja narodnooslobodilačkog rata. Ne želim da obezvredim delo nijednog od tih ljudi, ali siguran da svi oni nisu heroji. Neću spominjati njihova imena i prezimena, neću analizirati njihove ličnosti, neću se pitati da li su tu njihova mesta. Ne znam da li su komunisti u strahu od branitelja hteli da ih ograniče grobovima svojih ili su hteli da herojstvo branilaca Beograda umanje ili da ih ponize? Možda su hteli da svoje heroje učine većim stavljajući ih pored onih koji su nesumnjivi?

Partizanski grobovi su sa običnim nadgrbnim spomenicima ili čak i bez njih, neki monumentalni spomenik nemaju, oni su samo zauzeli mesto oko kosturnice spomenika oslobodiocima. Neću se truditi da dalje pokušavam da odgonetnem ciljeve onih koji su odlučili da tako bude. Neću ni analizirati da li su ti ljudi stvarni ili privremeni heroji, naprotiv ja ću ih poštovati, jer i oni su deo srpske istorije.

Ipak među njima je čovek koji je bio i heroj i izdajnik.

Čiji heroj, čiji izdajnik? I herojem i izdajnikom proglasili su ga njegovi ideološki saradnici.

Reč je Aleksandru Leki Rankoviću. U periodu pre rata, partijski funkcioner, borac za ideje, politički osuđenik (šest godina je proveo u zatvoru) u ratu iskusni stari revolucionar, jedan od najbližih saradnika Josipa Broza Tita. Treba naglasiti da je u ratu izgubio suprugu koja je takođe bila partizanka. U ratu je bio Titiov zamenik, u vreme kad je on bio odsutan. Kao Titov zamenik naredio je proboj sremskog fronta. Bio je i Titov kum prilikom njegove ženidbe sa Jovankom Budisavljević.

Nakon rata dvadeset godina je bio šef svih policijskih i tajnih službi na nivou čitave Jugoslavije. Bio je zaslužan za državnu depresiju i za likvidacije političkih neprijatelja. U vreme Informbiroa, službe kojima je on rukovodio izvršile su masovna hapšenja, bez kriterijuma, bez dokaza suda. Svi uhapšeni bili su izloženi policijskom teroru. Mnogi su usled zverskih mučenja i umrli. Zloglasni zatvor “Goli otok” bio je zamisao političkog vrha čiji je on bio deo. Obavljao je mnoge funkcije, a bio je i jugoslovenski premijer (presednik Saveznog izvršnog veća). I onda kako je to u svim autoritarnim režimima i bilo dželat je postao žrtva.

Te 1966. utvrđeno je da su prisluškivane prostorije u kojima je boravio Tito. Za to je okrivljena služba državne bezbedosti i Aleksandar Ranković. Razrešen je dužnosti na svim funkcijama, ostatak života je proveo u izolaciji. On je bio jedini srpski predstavnik u Titovom najužem okruženju, a zajedno sa njim u istoriju su otišli i njegovi bliski saradnici uglavnom srpske nacionalnosti.

I tada a posebno posle Titove smrti mnogi u Srbiji počeli su da razvijaju teorije o smeni Rankovića i drugih Srba. Mnogi su to tumačili kao antisrpsku zaveru. Sa druge strane i Ranković i svi ostali koji su smenjeni svo vreme su ćutali. Buđenje nacionalne svesti kod Srba popularizovalo je Leku Rankovića. 1983. godine, Ranković umro. Partija je odlučila da se sahrani u aleji zaslužnih građana čiji je deo i prostor oko spomenika srpskim herojima. Vest o njegovoj smrti brzo se proširila i procenjuje se da je njegovoj sahrani prisustvovalo oko 100.000. ljudi koji prilikom nošenja kovčega glasno uzvikivali: “Leka, Leka”!

Zašto je odlučeno da se neko koje otpisan, optužen, proteran iz politike sahrani među zaslužnima, pitanje je na koje je teško naći odgovor. Istoričari koji su analizirali slučaj Ranković, saglasni su da je reč samo o ideološkim čistkama i da ničeg nacionalnog nije bilo. Takođe svi su saglasni da je Ranković služio samo interesima strašne ideologije čiji je bio deo. Nikada nije zastupao nikakav nacionalni interes, naprotiv sve nacionalno bilo je u senci ideološkog.

Istorija ga može pamtiti samo kao dželata, nikako kao žrtvu. Njegovo grobno mesto udaljeno samo nekoliko metara od kosturnice srpskih heroja samo je još jedno poniženje za ove neustrašive ljude.

Sve fotografije su moje,

Goran