Legende jedne crkve
Tokom boravka u Ufi trudio sam se da što više upoznam istoriju, ali znamenitosti ovog grada. Čitao sam mnogo onastanku grada, o njegovoj prošlosti ali sam i razgovarao sa starosedeocima. Među njima je bilo onih koji su rođeni i odrasli u ovom gradu, ali i onih čiji su preci čitav svoj život proveli u Ufi.
O nastanku grada, o Ufimskom Kremlju i crkvi Svete Trojice (Smolenski hram) pisao sam u nekim od mojih ranijih postova.
Ova crkva, od koje čak nema ni traga, nalazila se na mestu gde se danas nalazi spomenik koji simbolizuje zajedništvo ruskog i baškirskog naroda. Izgrađena je početkom 17. veka, a srušena 1956. godine.
Pored toga što je predstavljala važan kulturno-istorijski spomenik, za nju su vezane i brojne legende.
Pomenuću tri koje su mi najinteresantnije.
Prva:
U novembru 1739 godine u toplom domu Smolenskog sabora desilo se nešto zaista neuobičajeno. Po običaju tog vremena tela preminulih donosili su u crkvu da prenoće do dana sahrane. Tako je telo starije žene u kovčegu doveženo u crkvu pred večernju službu. Posle večernjeg bogosluženja sveštenik je otišao kući, a telo je ostalo pod nadzorom stražara. Stražar je pored tople peći prespao. Probudilo ga je šuštanje, a onda je čuo i ne mnogo jak udarac. On je navikao da spava u blizini kovčega sa telima preminulih i nije se uplašio. Mislio je da šum proizvode miševi, da bi se uverio u to zapalio je sveću. Pogledao je unaokolo i nije video ništa sumnjivo. Ponovo je prilegao ali nije mogao da zaspi. Nakon petnaestak minuta ponovo se pojavilo šuštanje i ponovo udarac. On je opet zapalio sveću, pogledao oko sebe. Ništa nije video, ali je mislio da je čuo ljudske korake. Podigao je poklopac peći i video da svetlost iz peći pada na mesto gde je kovčeg. Vratio je poklopac i odlučio da sačeka. Kad je treći put čuo šuštanje i udarac podigao je poklopac peći i osvetlio je ženu koja stoji pored kovčega. Misleći da je to mrtvac pojurio je za njom. Želeo je da je obori na pod. Uspeo je, i držao ju je ležeći na njoj. Dok je pokušavala da se otme ona ga je više puta ujela za grudi i za ramena. To ga je još više uverilo da drži mrtvaca koji je ustao iz kovčega. Razmišljao je da izađe do zvonika i da počne da zvoni, ali time bi mrtvacu ostavio mogućnost da se vrati u kovčeg. On ne bi imao nikakav dokaz i bio bi kažnjen zbog lažne uzbune. Odlučio je da do ujutru drži mrtvaca u tom položaju. Prvo se ujutru pojavio sveštenik. Pokucao mu je na vrata i rekao mu da ustane i otvori. Pošto nije otvarao sveštenik je umesto njega otišao do zvonika i počeo da zvoni. Nakon toga ponovo je prišao vratima i obratio se stražaru. Stražar mu je odgovorio da ne može da otvori. Na pitanje zašto nije hteo da objašnjava. Sveštenik nije imao ključ od vrata, a ljudi su već počeli da dolaze na jutrenje. Jedan od pristiglih ljudi se obratio stražaru i dobio je isti odgovor kao i sveštenik. Odlučili su da skinu bravu. Jedan od pristiglih ljudi je to brzo uradio i kad su ušli u crkvu videli su kovčeg i u njemu telo preminule starice. Na podu je na ne mnogo staroj ženi ležao na više mesta do krvi izujedan stražar. Ženu koju je stražar ulovio u crkvi odveli su u vojvodsku kancelariju na ispitivanje. Ona je priznala da je više puta u vreme večernjeg bogosluženja dolazila u crkvu i posle službe sakrivala se iza kivota i većeg drvenog sanduka koji su bili jedan pored drugog. U toku noći bi preminulim ljudima vadila zube. Zatim bi se opet skrivala na isto mesto i ujutru pre jutrenja izlazila bi odatle. Crkvu bi napuštala kad i ostali vernici. Na pitanje zašto je vadila zube mrtvima odgovorila je da ih je koristila za lečenje raznih bolesti, a najčešće za lečenje groznice. Kažnjena je zatvorskom kaznom.
Druga:
Postoji legenda vezana za Smolenski hram i ona se odnosi na period velike seljačke bune u Rusiji (Pugačovljev ustanak 1773-1775 godine). Ustanička vojska je držala Ufu pod opsadom, a zvonik hrama oštećen u požaru nije bio u funkciji. Svakog dana na jutrenju prilikom čitanja Šestopsalimja unutar hrama čuo se zvuk crkvenog zvona. Nejasno je bilo odakle zvuk zvona kad zvonik nije u funkciji. Mnogo puta sveštenik je prekidao službu, a vernici su u strahu izlazili iz hrama. O svemu što se događa pismeno je obavešten Sveti sinod u Moskvi. Arhitekta Kazanov je dobio narađenje da pregleda crkvu. On je smatrao da zvuk dolazi od slabo pričvršćenog krsta na kupoli. Mislio je da vetar pomeranjem krsta proizvodi zvuk. Zahtevao da se najviša kupola skine, da se krst pričvrsti i da se podigne ponovo. Urađeno je sve što je on tražio ali zvuk zvona se javljao ponovo. Među građanima su se pojavili glasovi da taj zvuk upozorava na pad grada i da treba bežati iz Ufe. Po jednoj priči gradska administracija je odlučila da preduzme sledeći korak. Vojvoda Borisov i komandant Mjasojedov prošavši Krestjanski hod oko grada zakleli su se pred Kazanskom i Smolenskom ikonom da Ufu neće predati ni po cenu smrti. Po legendi od tog dana zvuk zvona se nije pojavljivao. Po drugoj priči zvuk je nestao sa krajem seljačke bune.
Treća:
1797 godine vojnici i oficiri Ufimskog musketarskog puka, ali drugi građani Ufe nekoliko puta su u toku noći primetili plamen u toplom delu hrama. Plamen nije izgledao kao plamen sveće, najviše je podsećao na svetlost munje. Priče o tome postale su toliko aktuelne da su ponovo naterale gradske vlasti da objašnjenje potraže od kompetentnih ljudi. Obavljene su neke analize. U toplom delu sabora bili su grobovi nekih poznatih ljudi. Topli deo je bio u pridelu koji je dograđen hramu. Na tom delu su bili neki grobovi, jer je oko hrama bilo groblje. Ljudi koji su istraživali uzrok pojavljivanja svetlosti u tom delu hrama došli su do zaključka da je ona rezultat fosforoscentnog isparavanja iz posmrtnih ostataka. Građani su objašnjenje prihvatili kao uverljivo, a svetlost je posle nekog vremena prestala da se pojavljuje.
Goran