Milko Đurovski, zaboravljena zvezda

Kada pomenete Milka Đurovskog pred nekim od nas koji smo fudbal pratili osamdesetih godina prva asocijacija je da je reč o velikom fudbalskom majstoru. Majstor je bio početkom osamdesetih kada ga je čuveni Branko Stanković uveo u prvi tim Crvene Zvezde. Zbog velikog talenta, neverovatnog osećaja za gol, ali i fantastičnog driblinga navijači Crvene Zvezde su ga obožavali.
Bio je Zvezdina velika nada. Svoj talenat brzo je opravdao, postao je standardan prvotimac, golgeter... Ipak fudbalski treneri su hteli više, a za to više trebalo je sportski živeti, više trenirati, ulogu medijske zvezde podrediti ulozi fudbalske zvezde.
On na to nije bio spreman, tačnije bio je siguran da može da bude i jedno i drugo. Ponekad je i bio, ali je često fudbal odlazio u drugi plan.
Nedisciplina je bila njegova potreba. Još na početku, Branko Stanković ga je kaznio i to tako što ga je na beogradskom aerodromu udaljio iz tima. Noćni život, alkohol, cigarete uvek prisutni, na nekim važnim utakmicama crveni kartoni, na treninzima samo koliko se mora.
Oprobao se i u ulozi pevača, naravno nećemo ga po tome pamtiti, ali ta muzička priča u jednom momentu je bila medijski bum.
Da je veliki avanturista i da mu je medijsko ime bar tada bilo iznad sportskog pokazao je odlukom da pređe iz Crvene Zvezde u Partizan.

source

To je bila senzacija. Ljubimac Zvezdaša, preko noći je postao ljubimac Partizanovaca. Sa sobom je iz Zvezde poneo sav svoj talenat, ali i sve nesportsko. U Partizanu je bio prepoznatljiv po tome što je prvi počeo da nosi crne hulahopke. Kad su još neki počeli da ga slede, on je crnu boju zamenio belom, pa u jednom momentu i sivom. U Partizanu "štucovana brada" postal njegov imidž koga se do danas nije odrekao.
Golove je davao u derbijima i u jednom i u drugom klubu i proslavljao ih sa navijačima.
Zašto je odlučio da pređe u Partizan?
Sigurno je Partizanova finansijska ponuda bar malo nadmašila Zvezdinu? Neko kaže, malo neko mnogo, a on lično tvrdi da nije prešao zbog novca. U Zvezdi je igrao njegov rođeni brat (Boško Đurovski) koji je dao sve od sebe da bi ga odvratio od te namere.
Ipak on nije odustao i mnogo puta je nakon karijere izjavio da se ne kaje i da bi opet uradio isto.
Jasno postao je veća Zvezda mesecima su novine pisale o njemu. I novac koji mu je Partizan dao, sigurno nije za potcenjivanje ali prelazak nije doneo samo pluseve.
Da je ostao u Zvezdi mnogi tvrde da bi stigao do titule Zvezdine Zvezde. Dve uzastopne sezone posle njegovog odlaska Zvezda je igrala u Kupu Šampiona. Prve godine veoma uspešno. Sigurno bi i njegove partije došle do izražaja.
Posle igračke karijere, za njega bi se našlo neko mesto u klubu.
On tvrdi da zbog svega toga ne žali.
Iako je odigrao neke utakmice i za jugoslovensku i kasnije za makedonsku reprezentaciju, iako je davao golove za oba beogradska kluba ostaće zapamćene njegove neverovatne partije protiv Groningema. Bilo je još dobrih partija na evropskoj sceni za oba kluba, ali u dresu Partizana protiv Groningema, on je baš zablistao.
Kasnije su Holanđani odlučili da ga angažuju i posle je tri godine nosio dres Groningema.
Nakon igračke karijere bavio se trenerskim poslom, ne mnogo uspešno iako tvrdi da je još uvek fudbalski trener. Živi u Sloveniji, tačnije u Mariboru.
Tvrdi da je nezaposlen, da je davno potrošio sve što je u fudbalu zaradio. Jedino je ostala mesečna plata (400 evra) koju dobija zato što je bio član generacije koja je osvojila olimpijsku bronzu (Los Anđeles 1983). Naravno i supruga mu pomaže svojom platom.
Tvrdi da je davno odbacio alkohol, ali da mu nedostaju izazovi. Nada se da će ih biti i misli da u fudbalu još uvek može da nađe sebe. Da li će uspeti, dilema koja će potrajati.

Goran