Pakt ili rat, dilema koja traje

U srpskoj istoriji dva datuma su posebno važna, prvi je 28. jun, datum Kosovske bitke, a drugi je 27. mart, dan kada se Jugoslavija ili bolje reći Srbija suprostavila Hitleru.

Kad je u pitanju prvi datum svi prema kosovskim junacima pokazuju poštovanje. O kosovskoj bici istorijskih činjenica imamo zaista malo i duh kosovske misli formira se na bazi mita. Taj mit traje zaista dugo, neko u njega veruje, neko ne veruje, neko veruje više, neko manje, ali svi pokazuju razumevanje za sve ono o čemu mit govori. Naravno bolje bi bilo da istorija kaže svoje, pa da nestanu iluzije, ali podataka nema i mit dominira.

Kada je u pitanju 27. mart 1941. godine dilema je mnogo. Prvo, u školi su nam govorili da je protest i vojni puč organizovala komunistička partija. To je sve do razbijanja Jugoslavije bio i zvaničan podatak. Posle raspada Jugoslavije, i brojni sačuvani dokumenti i arhivski snimci i živi svedoci pokazali su da je bilo sasvim drugačije. Ipak pre nego što počnemo o protestu i puču moramo reći nešto o samom paktu.

source Knez Pavle

Knez Pavle Karađorđević i vlada Cvetković-Maček dugo su pregovarali sa Nemcima. Knez Pavle tradicionalno naklonjen Britaniji i saveznicima odugovlačio je pregovore sa Hitlerom skoro dve godine. Ujedno spremao se i bio je blizu dogovora sa Mačekom da određenim ustupcima reši hrvatsko pitanje u Kraljevini Jugoslaviji. Pošto politika ne poznaje emocije i pošto se politkom bave samo hladne glave i knez Pavle je morao da traži racionalno rešenje. Treba podsetiti da su Nemci započeli rat sa Velikom Britanijom, da su zauzeli Francusku, pre toga Austriju, Poljsku i Čehoslovačku. Sa Sovjetskim Savezom su imali sporazum o nenapadanju, ali su se intenzivno spremali za napad. Taj planirani napad, razlog je zašto su hteli savez sa Srbijom. Za otvaranje velikog fronta trebala im je puna mobilnost i neka Jugoslavija trebalo je da čeka. Tokom pregovora kamen spoticanja bio je zahtev Nemačke da slobodno transportuje svoju tehniku i vojsku preko jugoslovenske teritorije. Na kraju Nemci su popustili, pristali su da ne koriste našu teritiriju.

Britanija je svim sredstvima pokušavala da ubedi i kneza Pavla i Jugoslaviju da ne pristupi paktu. Britanija se rukovodila ličnim interesom, igrala je na kartu srpskog patriotizma i knezu je čak unapred otkazivala pomoć u slučaju eventualnog sukoba sa Nemačkom.

Veliki protivnici pakta bili su: Spska pravoslavna crkva, veliki deo vojske, brojni intelektualci, srpske opozicione političke partije... Knez Pavle za odluku o pristupanju paktu imao je mnogo veću podršku u Hrvatskoj nego u Srbiji. Lično srpski patrijarh tog marta 1941. godine više puta je pokušao da kneza ubedi da odustane od jasnog plana. Knez je isključivši sve emocije i ne obazirući se na protivnike odlučio da potpiše pakt. Tog 25. marta pakt je potpisan.

Pored svih protivnika pakta, u Beogradu i opštenarodno raspoloženje nikako nije bilo naklonjeno Hitleru. Od nezadovoljnih oficira i srpske pravoslavne crkve do političkih partija i intelektualca pa onda do običnih ljudi. Britanske obaveštajne službe službe samo su dolile ulje na vatru.
Srbija se uspravila, pokazala je svoju želju za slobodom, pokazala je svoje emocije, svoj ponos. Tog 27. marta lepo je bilo biti Srbin, posebno u Beogradu. Protest je bio veličanstven, a biće u istoriju urezan zajedno sa parolama:

“Bolje rat nego pakt”, “Bolje grob nego rob”

source

Hitlerov surov odgovor najviše je pogodio upravo Srbiju i Beograd. Nakon 12 dana rata usledila je kapitulacija i podela Jugoslvije. Koliko je bilo ziočina i žrtava tokom najstrašnijeg rata u istoriji čovečanstva neću podsećati. Vratiću se dilemi: rat ili pakt.

I knezu Pavlu i jugoslovenskoj vladi bilo je potpuno jasno da sa Hitlerom nema dogovora. Jasno je da bi dogovor sa Jugoslavijom prošao isto kao i onaj sa Sovjestkim Savezom. Izbeći rat bilo je nemoguće, pakt je značio odlaganje rata. To su činjenice sa kojima se svi slažu. Sada moramo malo prtpostavljati. Niko ne može osporiti da bi bar malo duže živeli svi oni koji su tokom bombardovanja i aprilskog rata poginuli. Takođe, neka deca bi se rodila, neka dobra bi se sačuvala.

Oni koji i danas tvrde da je rat bolje rešenje od pakta, tu pre svega mislim na istoričare imaju svoje argumente. Prvo, Rumunija i Bugraska su pristupile paktu, a tokom rata sui male više žrtava nego mi. Takođe, posle rata završile su u istočnom bloku, što je značilo tragediju od koje se ove nacije još nisu oporavile. Ti istoričari su sigurni da bi Jugoslviju prvo pregazili Nemci, a posle i Crvena armija. I to onako kako je pregazila i sve ostale Hitlerove saveznike. Njihovi argument su ozbiljni i nisu za potcenjivanje.

Ipak iako nisam istoričar ne mogu da se otmem utisku i moram da pitam:

Da li je bolje da nas Hitler pregazi 1941 ili 1942 godine? Takođe pitam ako je Staljin i nakon sporazuma sa Hitlerom uspeo da sa savaznicima dogovori zajedničku borbu, zar ne bi bilo nade i za nas da na vreme promenimo stranu. Pretpostavkama nikad kraja, ali opet pitam, zar odlaganje nije moglo doneti dobro, zar je moralo biti loše? Kada bi Hitler odlučio da napadne Jugoslaviju za 9, 12 ili 15 meseci?
Zar je toliko odlaganje rata zanemarljivo?
Da li bi se rodila NDH? Da li bi se dogodio Jasenovac?
Da li bi bilo bratoubilačkog rata?
Da li bi Hitlerov napad bio pre ili posle njegovoh poraza na istočnom frontu? Da li bi nemačka vojska bila istrošena, tačnije koliko bi bila jaka posle istočnog fronta? Da li bi napad bio toliko zverski kao šestog aprila?
Ponavljam, nisam istoričar, ali sam siguran da je rat uvek najlošija odluka.

Goran Antonić