Tadžici, Uzbeci i bajramski pilav

Pre dolaska u Rusiju nisam mnogo znao o nacionalnostima u toj zemlji. Od svih sa kojima sam radio, ne računajući Ruse, najviše sam upoznao Tatare i Baškire. Osim njih koji su državljani Rusije, prisutno je mnogo državljana bivših sovjetskih republika. U našoj firmi radili su Ukrajinci, Moldavci, Kirgizi i posebno Tadžici i Uzbeci. Na poslednjem ujedno i najvećem objektu koji smo gradili njih je bilo najviše. Saradnja sa njima, ili tačnije sa šefovima njihovih brigada, bila je korektna. Što se tiče radnika na gradilištu, sa njima nisam imao mnogo direktnih kontakata, ali su naši inženjeri i poslovođe uspevali da uspostave normalnu kontrolu. Radnici na gradilištu odeveni u radnička odela izgledali su isto. Kad razgovaraju Uzbeci ili Tadžici među sobom, takođe ne možemo da primetimo razliku jer ni jedan ni drugi jezik ne razumemo. Neki Srbi su godinama radili i sa jednima i sa drugima, a nisu znali u čemu se oni razlikuju.

Mamadalijev Akbarali (Uzbek na našem gradilištu)

Uzbeci su turkijski narod koji pretežno živi u Uzbekistanu, gde čine oko 80 odsto stanovništva. Žive još u Avganistanu, Tadžikistanu i Kirgiziji. Govore uzbečkim jezikom, koji pripada turkijskoj jezičkoj grupi. Oni koji su kod nas radili dolazili su uglavnom iz seoskih područja, nisu imali iskustva u građevinarstvu i radili su kao pomoćni radnici. Ruski jezik su govorili oni stariji, rođeni u Sovjetskom Savezu. Mlađi su retko znali ruski.

Tadžici su iranski narod i osim u matičnoj državi žive još u Avganistanu (gde je zbog loše određene nacionalne identifikacije i emigracije u periodu građanskog rata nemoguće utvrditi njihov tačan broj). Procenjuje se da u Avganistanu živi od 8 do 11 miliona Tadžika, što je više nego u Tadžikistanu. Žive još u Pakistanu, a u kineskoj provinciji Sinkjang je prisutna nevelika tadžička populacija. U Uzbekistanu živi oko 1,6 miliona Tadžika i oni su uglavnom bez izražene nacionalne svesti, svi pored maternjeg govore i u uzbečkim jezikom, ne smatraju ih Tadžicima, a i oni se uglavnom tako ne osećaju. To je jedan od razloga što su ove dve države često u konfliktnim odnosima.

Tadžički radnici na našem gradilištu

Tadžici govore tadžičkim jezikom, koji pripada indoiranskoj grani indoevropske jezičke porodice. Može se reći da je to dijalekt persijskog jezika. Iz svega navedenog može se zaključiti da su u pitanju potpuno različiti narodi, ali se te razlike na gradilištu se ne mogu videti. Međusobno komuniciraju na ruskom.

Bio je slučajeva da jedan Uzbek (koji je živeo u onom delu Uzbekistana u kome žive Tadžici) govori tadžički jezik, ali to je retkost. Ruski jezik i nekadašnji život u Sovjetskom Savezu bili su veza među ovim narodima. Zajedničko Uzbecima i Tadžicima jeste pripadnost sunitskom islamu, koji je dominantna, većinska religija u obe države. Međutim na našem gradilištu su se i u tome razlikovali.

Kod nas su radile tadžičke brigade iz Pamira. Ti radnici su uvek naglašavali da su Pamirci. Oni su zapravo živeli u jednoj od autonomnih oblasti u Tadžikistanu (Gorno-Badahšan) i bili su pripadnici šiitskog islama. Govorili su jednim iranskim jezikom (pamirska jezička grupa) koji se dosta razlikuje od zvaničnog tadžičkog jezika.

Ipak svi oni su govorili i tadžički. Pošto su radili na više gradilišta u Rusiji, uglavnom su govorili i ruski i bili su majstori. Malo njih su radili kao pomoćni radnici. Treba naglasiti da je Uzbeka bilo mnogo više.

Potpuno različiti ljudi, radili su na istom gradilištu i živeli u istom privremenom naselju u blizini gradilišta. Sve to trajalo je više godina. Dešavalo se da bude neke netrpeljivosti među njima – desila se jednom i grupna međunacionalna tuča – ali sve se to smirilo i nije bilo posledica. U poređenju sa Balkanom, vladala je velika harmonija. I jedni i drugi radnici hranili su se u istoj kuhinji. Kuvari su bili Uzbeci.

Raspitivao sam se šta obično spremaju. Žalili su su da na gradilištu nema uslova da se spremaju njihova jela od testa, kao ni čorbe sa testeninama. Uglavnom su spremali kuvane makarone i pečenu piletinu. Kuvane ječmene pahuljice (perlovka) radije su jeli nego kuvanu heljdu (grečka). Baren krompir, kuvana jaja, kobasice i salame iz prodavnica, salate od povrća... i glavni specijalitet – pilav.

Pošto je piletina jeftinija od govedine i ovčetine, pilav je često bio sa pilećim mesom. Radnike je to mnogo ljutilo. Žalili su su se zbog toga i rukovodstvu firme.

S druge strane, kuvari su se pravdali budžetom. Neki kompromis je bio da svaki drugi put pilav bude sa goveđim ili ovčijim mesom. To je i za jedan i za drugi narod bilo glavno jelo – glavni specijalitet. Radnici su bili spremni da ga jedu svaki dan. Na svako drugo jelo bilo je primedbi, ali pilav je izuzetak.

Ja sam se interesovao kako se sprema pilav. Oni su mi objašnjavali ali ja sam stalno pravio greške. Nikako nisam uspevao da ga spremim kao oni. Jednog dana njihov kuvar jmi je rekao da će oni narednog dana slaviti Kurban Bajram i da će spremati pilav. Pozvao me je na ručak. Rekao sam da ne mogu doći u radno vreme. On je predložio da donese ručak u prostorije firme. To sam sa zadovoljstvom prihvatio.

source

Pilav je bar za mene opravdao očekivanje.

Neke koleginice su imale primedbu na masnoću. Tvrdile su da je spreman sa previše ulja. Kasnije sam ponovo pričao sa kuvarima. Oni su se šalili, govoreći da sam konačno probao originalno uzbečko jelo. Objasnili su mi da nisu koristili mnogo ulja nego je meso bilo masnije nego obično. Saglasni su da je sa goveđim mesom jelo manje masno.

Ipak, većina više voli pilav sa ovčijim mesom. Treba naglasiti da svaki njihov praznik, rođendan, svadbu ili bilo koji jubilej obavezno prati ukusan pilav. Moram se pohvaliti da sam shvatio suštinu kad je u pitanju spremanje i da ga sad i ja spremam po originalnom recept.

Goran

Objavljeno u listu "Politika" 10.06.2016.
link: http://www.politika.rs/sr/clanak/356891/Bajramski-pilav