Neke priče često zaboravim, pa im se sasvim slučajno vratim. Takav je slučaj i sa ovom koju ću danas podeliti sa vama, praveći malu pauzu u objavljivanju poglavlja iz rukopisa „Zidovi Tarneka“. Kao i obično, malo je korigovana pred Steemit objavu, a i ovaj put ću zloupotrebiti pažnju čitača da kažem nešto više o njoj.

Objavljena je svojevremeno u jednoj od elektronskih zbirki kratkih horor priča „Nešto diše u mojoj Torti“, koje sam zajedno sa nekoliko žanrovskih kolega priređivao uoči svake Nove godine. Osnovna ideja bila je da u prazničnom periodu ljubiteljima horora ponudimo besplatne priče i začinimo ionako veselu atmosferu. U ovom konkretnom slučaju, inicijalna kapisla bila je želja za ispitivanjem skrivenih slojeva u svakom izboru koji donosimo, pri čemu se granice između požrtvovanosti i sebičnosti sasvim neočekivano dodirnu i u svom preseku otkriju košmarne horizonte.

Na kraju se sve izmetnulo u jednu prenaglašenu kvazi satiru, koja pokušava da ismeje/kritikuje jedan od brojnih problema sa kojima se kao društvo srećemo. Koliko sam u tome uspeo, znaćete bolje od mene. Napominjao bih još koji put da je kvalitet upitan, ali umesto pravdanja pustiću vas da nastavite. Grad u koji je radnja smeštena, neki od vas posetili su čitajući priču „U dubinama“, a oni koji nisu ne gube mnogo, jer su stigli tačno na vreme. Za nekoliko trenutaka, počeće i prava, prednovogodišnja

Večera

Hladna voda na licu prijala je uprkos smradu koji je izbijao iz svih otvora u malom restoranskom toaletu. Tih nekoliko sekundi pljuskanja nije donelo ni prividno olakšanje, voda nije mogla sprati teskobu koja je pretila da je uguši. To što je morala da uradi nije prihvatalo opravdanja, ma koliko da se ubeđivala u laži iznikle na nasleđenom uverenju da vreme leči sve.

Postoje otrovni ljudi, pomisli Marija dok je posmatrala odraz u salonskom ramu ogledala. Otmeni efekat malograđanskog enterijera, narušavalo je isparavanje kanalizacije koja je prožimala trulu utrobu palanke. Bila je iscrpljena, ali su iskusni šminkeri pre nepunih pola sata uspeli to da prikriju. Sve beše podređeno njihovom susretu, sudaru dva sveta – samohrane majke i otrovnog čoveka. Brzim pokretom ruke sakrila je pramen kose iza uveta i iznenađujuće sigurnim korakom krenula da učini ono što joj je naloženo.

Osoblje se smeškalo, lažno ali izuzetno vešto. Lagani tempo njenih koraka nije bio sinhronizovan sa mislima koje su se haotično rojile, pa joj se činilo da ima dovoljno vremena da nekoliko puta premota život dok ne stigne do stola - jedinog stola za kojim će ove večeri, najpoznatiji restoran u Pitomoj Dolini primiti goste. Razmišljala je o užasu.

Oduvek se plašila bolesti, jer je gledala kako joj kap odnosi oca, a okasnela dijagnoza izjeda majku u samo godinu dana. Plašila se i samoće, naročito otkako ju je muž napustio ostavivši je sa tri meseca plaćene kirije i decom. Nakon toga, naučila je da se plaši i prehlade, poštara, pa čak i dotrajale obuće u kišnim danima. Mislila je da će naučiti da se bori, da će u sebi pronaći tu skrivenu snagu o kojoj je čitala u ono malo magazina koji bi joj došli pod ruku tokom poslova sa skromnim honorarom. Ničega nije bilo. Samo dublji glib, gusto blato čemera i patnje koje ju je grabilo na svakom koraku i vuklo niže od dostojanstva, niže od ljudskosti, niže od svega što bi joj moglo dati snage da podigne glavu i pronađe put.

Ipak, sve do sada nije upoznala užas.

Nije mogla da objasni kako je pristala. Osećaj nedefinisane jeze nabrao bi joj usne i stegnuo grlo čim bi joj se javila misao da povratka nema. Nije imala kud, osim napred, prema stolu gde ju je čekao njen večerašnji partner.

Prošla je iza malog zastora, i napravila nekoliko koraka pre nego što je postala svesna da je gleda. Ustao je, pogladio sedu bradu i bezobrazno namignuo.

„Maro, izvoli. Baš su te lepo sredili.“, on pokaza rukom na slobodnu stolicu, ne pomišljajući da joj je džentlmenski primakne.

Marija je razumela njegov komentar. Nikada nije bila lepa. To joj nije smetalo, jer oduvek je smatrala da je lepota duboko individualna stvar. Ipak, onaj čiji je gost bila imao je tipične konzumerističke standarde, što joj je bilo razumljivo. Zapravo, u ludilu u kome se nalazila, to je bilo najmanje bitno.

„Pa, kako si mi?“, upita je dok je sedala i privlačila se stolu. On kucnu prstom po poklopcu zvona od neprovidnog stakla „Jesi li ogladnela?“.

Marija briznu u plač. Znala je da to ne sme, ali se ipak na trenutak ponadala da bi nagla provala iskrenih emocija mogla da izazove barem malo samilosti. Bili su to mali, prevrtljivi trikovi razuma. Samilost joj više nije mogla pomoći, liniju je odavno prešla i koliko god da je očajnički želala da vrati vreme unatrag, nije vredelo. Domaćin frknu.

„Maro, upropastićeš sve.“

„Izvinite.“, šapnu ona i potraži papirnu salvetu kako bi obrisala suze. „Molim vas oprostite.“

„U redu je draga.“, osmehnu se on. „Mogu da te razumem, ali moraš i ti da razumeš mene. Nemam ja vremena da te tetošim. Da li ti je to jasno?“

Ona podiže pogled i potraži njegove oči. Crne i duboke, podsećale su je na oči njenog bivšeg supruga. One nisu znale za razumevanje. Ne, nikako.

„Jasno mi je. Samo, nije mi lako da sve ovo izdržim.“

Čovek prevrnu očima, kao dobri stari znalac kome je konačno postalo jasno da blisku prijateljicu muče neosnovane brige.

„Hajde molim te, pa sama si htela, znaš li ti koliko još takvih moram večeras da obiđem? Znaš li da stoje u redu da bi se našle sa mnom? Nemamo mi draga vremena da te sada tetošimo. Ako ti je teško, a ti misli na svoje dete. Voliš li to dete koje te čeka kod kuće?“

Mislila je da će poludeti. Sve oko nje se mutilo dok je suzbijala vrisak.

„Voliš li ga Marija?“, ovaj put glas je bio oštar.

„Volim.“

„Onda hajde da pređemo na posao. Evo ovako. Kao što si pričala sa mojom šeficom kabineta, spremni smo da ti pomognemo da središ svoje finansijsko stanje. Dobićeš dve hiljade evra da podmiriš dugove koje imaš i smestićemo te u neko od raspoloživih preduzeća u Dolini, samo nisam još uvek siguran u koje.“

„Ali...“, Nije znala kako da reaguje, ne nakon svega što je preživela u poslednjih dvadeset i četiri časa. Nije ni pomišljala o mogućnosti prekrajanja uslova na koje je pristala.

„Ne brini.“, prekinu je on. „Dobićeš posao sa višim stručnim stepenom, spremi tu diplomu koju imaš.“

„U redu. Samo sam se uplašila...“

„Čega si se uplašila?“, ponovi on podrugljivo. „Da ću te prevariti? E, moja budalo. Pa ja sam tolike ljude pomogao, zar ti misliš da bi mene pratila ova reputacija da sam prevarant? Bre, Marija, mole me da ih primim! Nude mi mnogo više nego što si mi ti ponudila! Još si imala sreće da ti se sam obratim, jer je onaj tvoj ludi muž umeo da mi s vremena na vreme učini uslugu i o meni pusti neki lep tekst u novinama. Ljudi su svesni koliko je težak život danas i ne propuštaju priliku kada im se ukaže. A ti cviliš, slinavice jedna...“

I pored svega što je osećala, Marija je polako postajala svesna činjenice da bi se sve moglo izjaloviti ukoliko onaj od koga je zavisila poželi da stvari dobiju takav ishod. Zato je rešila da pokuša da što pre privede kraju ono što se ionako moralo desiti.

„Svesna sam kakvu mi šansu pružate. Hvala vam.“

„Ma bravo. Eto, vidiš da nije teško. Može li vino?“

„Može. Samo malo.“

„To se malo i sipa, moja Maro! Nije to ono đubre iz tetrapaka što pijete. Malo gucneš, pa da obavimo to i posle svako na svoju stranu. Ne smem da preteram sa tobom, još njih četiri me večeras čekaju.“

„Četiri?“, upita Marija prihvatajući čašu.

„Tako je. Ma ja u proseku stignem i šest-sedam puta na veče, ali novogodišnju noć uvek posebno planiram. Videćeš kad krenem kakav sam fazon smislio, ma oduševićeš se. A tačno u ponoć idem kod jedne mlade mame, zglajzala je gore nego ti, a lepa je ko lutka. Bivša manekenka, malo se navukla, pa skinula, usput ostala trudna. Elem juče je ušla u osmi mesec, pa to će biti potpuno ludilo. Od jutros je kljukaju lekovima da ostane budna. Ali biće i plaćena.“, izgovarajući poslednje on podiže ruke kao da želi da naglasi svoje časne principe.“

„Šta treba sada da uradim?“, upita Marija, nemoćna da komentariše ono što je samo trenutak ranije čula.

„Žuri ti se? Pa dobro, razumem.“, on pogleda na sat. „Da si neka, pa da mi i bude krivo, a moram i ja da krenem brzo. Ovako, reci ti meni kako ti je onaj klinja kod kuće? Zanima me, ne zameri što ga opet pominjem, od ovoga treba i njemu da na kraju bude bolje.“

„Dobro...dobro je...“, oštrica straha prošparta joj utrobom.

„E, pa lepo. Ovaj što si ga nama dala je bio super. Eto, ako te zanima. Juče kad smo ga odveli, dali smo mu igračke, ma videlo se da si ga vaspitala maksimalno. Niti je plakao, niti je tražio mamu, a umeju deca da budu nezgodna. Mada mi smo i na to navikli, takav nam je posao.“, govoreći ovo on podiže stakleni poklopac sa posluženja koje se nalazilo na stolu, i otkri tanke mesne šnite, dekorisane barenim povrćem. „Sredili smo ga jutros, nije stigao ni da pomisli šta mu se sprema...da ne misliš da se mučio ili tako nešto. Evo ovako, dam ti ovo parče ovde, mekano je kao duša...“

Marija oseti kako gori, kako se svaka kost u njoj krivi pred panikom koja je pokušavala da izbije na površinu. Crvenkasto parče mesa ležalo je na tanjiru, dok je sve u njoj vrištalo. Suočena sa užasom koji je pristala da počini, gotovo mehanički je prihvatila viljušku koju joj je njen domaćin gurao u ruku.

„Ajde, mama. Ne mora ni da se seče koliko je mekano. Samo jedan zalogaj da si uzela i možeš kući. Ajde, lepo si uradila. Drugo ti je živo i zdravo, a kad središ život možda se ponovo rode i nova.“

Drhtavom rukom, ona prinese viljušku ustima misleći samo na lice koje ju je čekalo, nadajući se da će se mama vratiti sa jelkom, zbunjeno zbog činjenice da je po prvi put ostalo bez društva blizanca. Jelku će dobiti koliko sutra, dok će brata,ako bude sreće, zaboraviti s vremenom. Za razliku od njega, ona će zauvek pamtiti njegov pogled, a od ove večeri i još nešto.

Ukus.

Kada je konačno pogutala, ostala je da sedi. Nije imala snage da progovori. Srećom, nije bilo ni potrebe jer je njen domaćin bio taj koji stavlja tačku na susret.

„Maro, bilo mi je zadovoljstvo. Idi sad u svoj dom i uživaj u praznicima, na računu ti je i mali bonus. Odoh ja dalje. Dečko, donesi mi kaput.“, viknu on šankeru koji potrča do čiviluka i donese dugački crveni mantil.

„Eh da, obećao sam da ću ti pokazati foru. Šta kažeš na kaput, a?“, on se grohotom nasmeja. „Ja sam ti večeras šatro kao Deda Mraz, donosim poklone i rešavam egzistencijalne probleme, a ovima što se goste sa mnom tražim samo da obezbede večeru. Jel pošteno Maro?“

Ćutala je.

„Pitam te lepo, da li je to pošteno?“, u glasu se osetila ozbiljnost i naznaka srdžbe.

„Pošteno je.“, prošaputa Marija.

„Više nego pošteno. Hoću to da mi kažeš Maro. Mi vam dajemo život bre, rešavamo govna u kojima ste se sami našli jer ste nesposobni i neodgovorni. Pravite tu decu kao životinje, a očekujete da se drugi brine za vas. Neka vam, ali cena mora da se plati. Prema tome, da te čujem...“

„To je više nego pošteno gospodine.“, reče Marija.

„Tako je. Hajde onda, zdravo i srećna Nova Godina.“

Marija je ostala da sedi još dugo nakon što su se vrata iza nje zatvorila, propustivši otrovnog čoveka u ledenu prazničnu noć. Tek nakon što su konobari uklonili ostatke jela i pića i upalili restoransku rasvetu, skupila je snagu i krenula napred, neprijatno svesna činjenice da ne oseća nagon za povraćanjem.

Iznenađujuće smirena, razmišljala je o jelki, crvenim lampionima i poklonima.

Izvor slike: Pexels.com