☆ Еротски токови грађанске поезије и тадашње прозе у светлу савремене српске књижевности ☆
Здраво, драги стимери! ☆
Поделићу са вама свој семинарски рад на тему:
Еротизам јесте жеља, а може се рећи и потреба, коју може да поседује само човек, жеља за страшћу и жеља за чином телесног спајања са другим људским бићем, жеља за телесним узбуђењем које не мора да укључује размножавање као крајњи циљ. Ради се о древној жељи и потреби, тако да је еротика често обрађиван појам у уметности, томе сведоче многа ликовна и књижевна дела, као и касније филмска остварења. Еротизам је, кроз историју, присутан у књижевностима многих народа, од древних времена, па све до данас.
Као и у књижевностима других народа, тако је и у српској књижевности дошло до појављивања текстова са еротским и ласцивним елементима, настало као сасвим нормална потреба човека да се уметнички изрази и на том пољу. Еротизам је у нашој књижевности нашао своје место и може се пратити још са почетка XVIII века. Текстови прожети оваквим елементима се могу наћи у рукописним песмарицама које су у том периоду биле омиљене. Битно је рећи да су у току XVIII века и почетком XIX века еротска поезија и проза биле честе. Рукописне песмарице јесу такозвана “грађанска поезија”. Оне садрже дела тадашњих ”грађанских песника“ који често нису остављали свој потпис, садржи текстове који припадају српској усменој традицији, као и преводе, преписе, песме на страним језицима, а постоје и прозни, драмски и некњижевни текстови. Према речима Марије Клеут, “рукописне песмарице су сведочанство о својим састављачима и власницима, али истовремено и документ о времену” (Бекић, Дамјанов, Клеут, Карановић, Ређеп,Стефановић, 1988:7). У песмарицама овог периода су највише присутне љубавне, еротске, винске, сатиричне, духовне и војничке песме.
Како наводи Сава Дамјанов, ”велики број рукописних песмарица из овог периода садржи “тврђу“ или “мекшу“ еротску поезију која чак и када се - посебно у мекшем виду - приближава једном сродном жанру (љубавном песништву), своју посебност и свој жанровски идентитет остварује превасходно на тематском нивоу, интензивним окретањем ка телесној љубави и сексуалности, те ка опсценом и ласцивном у најширем смислу тих појмова: може се рећи да ове песме карактерише ведри, весели еротизам изразито профаног и фриволног типа” (Дамјанов, 2005:6). Дакле, главна ствар код оваквих књижевних творевина јесте телесна љубав и телесни ужитак. Еротске књижевне творевине нашле су своје место у песмарицама из разлога што су рукописне песмарице ближе ономе што данас називамо тривијална књижевност, што значи да се у њима могу налазити текстови слободнијег карактера.
Двосмисленост јесте врло битан елемент наших еротских књижевних творевина. Ради се о намерном коришћењу специфичних речи које се могу протумачити на више начина. Оваквим поступком текстови постају изазивачки, постају примамљиви и помало неизвесни. Поента је у бирању баш таквих речи које могу уједно да представљају нешто ласцивно, као и оно што је потпуно супротно. Оваквом игром речи се веома лако распршују мисли, буди се фантазија, имагинација и оваквим поступком долази до заинтригираности у самом читаоцу. Поред двосмислености, хумор оваквим књижевним творевинама даје на разиграности, оне постају занимљивије и веселије и још примамљивије. Хумор се постиже на разне начине, а честа је употреба хиперболе, као и градације чијом употребом се хуморни елементи множе и нагомилавају. Углавном је у питању климакс. Пример песме у којој постоји градација јесте Калуђер Кату моли из "Песмарице Аврама Милетића". Кроз строфе Ката све више попушта калуђеру, наводно га тера од себе, али он је све ближи њеној постељи и то може да изазове смех. На крају калуђер добија оно што је од самог почетка желео. Још један пример песме са градацијом је свакако и "У Тамишу су рибе је, је, једљиве" из "Песмарице Аврама Милетића". Као пример песме која садржи хумор може се узети и песма "Наста журба у двору Копчића" из "Ерлангенског рукописа". Смех изазива и сама помисао на то да су нечије гаће “погинуле”. Двосмисленошћу и хумором се у читаоцу јавља ишчекивање, све већа жеља да сазна крајњи исход еротског текста. Такође, употребом хумора могло се слободније говорити о стварима које је друштво тада углавном спутавало и замерало је ако се о томе отворено говори. У служби говора о табу темама, у овом случају о еротици, јесте и употреба сатире захваљујући којој су се заправо забрањене теме могле описивати док су се критиковале. Сатира је у овим песмама често била сконцентрисана на свештенство и монаштво, тј. на сексуални живот свештеника, калуђера и калуђерица где су они у већини случајева приказани као похотни и разуздани, иако то не би смели. Була и калуђер из Академијине песмарице, "Калуђер је светац" из "Песмарице Петра Стојачковића" и "Архиђаконова песн" из "Песмарице Јакова Илијина" могу се узети као примери оваквих песама. Такође, у песми "Калуђер Кату моли", тај калуђер се сигурно не понаша онако како би требало. У песми "Јеси л’ био тамо горе на збору" из "Песмарице Георгија Антовића", младићу који не жели да постане монах, а желе да га замонаше, већ је јасно да се неће држати монашког целибата уколико га заиста и замонаше. Еротско песништво тог времена је, поред стилских фигура као што су градација и хипербола, испуњено и метафорама, еуфемизмима и алузијама, што значи да језик еротског песништва не мора увек да буде тако суптилан и тиме се такође ствара неизвесност и заинтригираност у читаоцу. Коришћењем оваквих стилских фигура еротска књижевна творевина бива стилизованија и углађенија. До овакве употребе језика у еротским књижевним творевина у том периоду долази и због утицаја такозване рококо-струје која заступа мање екстремну варијанту еротизма. То обухвата и почетак XIX века. Поезија у рукописним песмарицама овога времена се вероватно и певала с обзиром на компликоване стиховно- строфичне схеме, рефрене, версификацију итд.
Значајне песмарице XVIII века и почетка XIX века које у себи садрже еротску поезију јесу "Песмарица Теодора Добрашевића" (1763), "Песмарица Аврама Милетића" (1778-1781), "Песмарица Георгија Антовића" (1794), "Песмарица Василија Јовановића" (1805-1807) и многе друге. Оне у себи садрже и писану и усмену еротску поезију. Како каже Сава Дамјанов, “песме са еротским мотивима и права еротска поезија, представљају занимљив, значајан и неретко естетски врло успешан, иако не превише обиман сегмент песмарица XVIII и почетка XIX века“ (Дамјанов, 2011:223). Без обзира на то, битно је рећи да су еротске књижевне творевине ипак константне у песмарицама тог времена. Ерлангенски рукопис у себи садржи мноштво еротске поезије, a настао је почетком XVIII века.
У песмарицама се еротска поезија може поделити на две врсте, у зависности од тога колико је еротизам у песмама наглашен. Оно што је свакако заједничко за обе врсте јесте у прави план стављена и наглашена женска сексуалност, телесна љубав коју жена може да пружи мушкарцу. Жена је предмет жеље и жудње мушкарца која у њему буди узбуђење и страст и може да му пружи телесни ужитак. Мушкарац се диви и жуди за женским телом у песми "Благо теби, струче босиоче" из "Збирке Мирослава Зановића". Битно је напоменути да су углавном жене покретачи еротских игара и чинова. Пример песме у којој је жена покретач јесте "Што се бели у прозорје под оном граном?" из "Песмарице Василија Јовановића". Након само једног поздрава који је мушкарац упутуо жени, жена одмах прелази на ствар. Жене су те које углавном провокативно изазивају супротан пол, мада и мушкарци покушавају да освоје жену у случају да жена није та која је прва започела. При употреби сатиричних елемената жена је често приказана као префригана, самим тим је и њено завођење такво. У песмарицама је чешће женска сексуалност изложена хумору него мушка сексуалност. Жена је врло често похотна и разуздана и са њом је делило постељу много, много мушкараца. За пример могу се узети песме "Цигани се поженише" из "Песмарице Николе и Павла Лукића" и "Лепа ти је, лепа ти је" из "Песмарице Јакова Илијана". Једној врсти еротске поезије припадају песме у којима су еротизам тј. еротски мотиви присутни и веома битни, али немају апсолутну структуралну доминанту. Може се рећи да је еротика у њима мало притајена и скривена , али је свакако смисао песме. Као што је већ поменуто, у оваквим случајевима користиле су се стилске фигуре као што је алузија, метафора или еуфемизам. Поред оваквих еротских песама постоје и оне које можемо назвати правом еротском поезијом. Овакве песме представљају врсту еротске поезије у којој еротизам обухвата читаву песму, доминантан је, директан и отворен. У песми "Посеја си Ђел- Никола" из "Ерлангенског рукописа" еротизам је доминантан, све почиње додирима, они су присутни кроз целу песму и завршетак је очигледан. У песми "Клонићеш се други пут" из "Песмарице Петра Стојачковића" нема прикривене еротике. Мушкарац преговара са женом да ли ће доћи до телесног ужитка или не. Отворено се говори о томе, а с обзиром да она тражи да јој се плати да би му пружила задовољство, вероватно се ради о лакој жени или можда и о дами ноћи. Доминантан еротизам постоји и у песми "Була и калуђер", а такође се отворено говори о еротизму и у песми" Ил’ ти тако, ил’ овако" из "Академијине песмарице IX".
Еротској поезији је свакако најсроднија љубавна поезија, мада су разлике очигледне. Платонска љубав јесте доминантна у љубавној поезији, љубавнике веже емотивна веза, а телесна љубав пада у сенку. Њена присутност употпуњује однос двоје људи, може да се провлачи кроз песму и представља њихов здрав однос, али никако неће бити разуздана и ласцивна као у еротској поезији. Таква телесна љубав је веома наивна, нежна, скромна и много мање детаљисана. У еротској поезији битна је телесна лепота и привлачност која ће у љубавницима да пробуди жудњу, страст и жељу за телесним контактом. Наравно, платонска љубав може да изостане и у већини случаја изостаје. У оваквим песмама не можемо говорити о емотивној повезаности љубавника. Да се ради само о телесној привлачности видљиво је рецимо у песми "Ја се попе’ на Вршачке планине" зато што девојка од момка жели само телесни ужитак иако јој он нуди много тога другог. Опет се може навести песма "Посеја си Ђел-Никола" у којој је очигледна телесна привлачност и од самог почетка песме је јасно како ће се она завршити.
Еротска поезија рукописних песмарица је генерално неоптерећујућа, пријатно је и лако штиво. Атмосфера која влада у великом броју песама је ведра и углавном је присутно усхићење изазвано ласцивним љубавним игрицама које предстоје или које се догађају. Песме су живахне и мелодичне, тако стварају осећај разиграности.
У песмарицама које су настале након друге деценије XIX века, много је мање "праве еротске поезије". Песме су мање директне и мање отворене по питању еротике. Такође, има много мање еротске поезије него у песмарицама XVIII века и почетка XIX века. Рецимо, у овим песмарицама много више има патриотске поезије. Наша еротска књижевност била је богата током XVIII века почетком XIX века, али ипак је полако долазило до нестајања еротско- поетске струје нестајањем рококо-струје која је била склона еротским темама, што је заиста и видљиво у песмарицама након друге деценије XIX века. Томе сведочи и чињеница да у Вуковој збирци усмене еротске поезије "Особите пјесме и поскочице" нема много трагова еротске поезије из песмарица XVIII и почетка XIX века. Доласком новог доба мења се и интересовање људи. Што се тиче еротске поезије у новијим песмарицама веома је доминантан хумор и двосмисленост, еротски садржај је објекат смеха, шале и духовитости. Кроз песме се чешће провлаче инцестуозни мотиви него што је то био случај у старијим песмама. Међутим, према речима Саве Дамјанова, ” сексуалност овде по правилу не прелази границу “нормалног”, што је и разумљиво, јер тешко је очекивати тако радикално кршење прихваћених, дозвољњних норми еротског понашања (тачније: говор о сасвим неконвенционалним облицима еротизма) од текстова који ионако с муком, уз примену хуморних и сатиричних “кључева” продиру у табу-зоне" (Дамјанов, 2011:252). Ипак, постоји пар песама у којима су инцестуозни мотиви интензивнији, једна од њих јесте песма из "Песмарице Мијаила Николајевића" која се зове "Сеја брату зарукавје везе". Често је иронизован однос мајке и ћерке где мајка укорава ћерку заборављајући да је и она некада била млада и волела је да се забавља и да се удвара. Сатира је у овим песмама сконцентрисана на брачно неверство и углавном се више критикује неверство мушкарца него жене. Еротско песништво временом бива замењено једним новим жанром који је заиста сличан еротском песништву, али постоје одређене разлике. Ради се о бећарцу. Бећарац јесте краћа књижевна творевина која не говори тако отворено о еротици. Сличност коју има са ранијом еротском поезијом јесте опхођење према ласцивној и љубавној тематици кроз хумор. Он временом преузима место еротске поезије, као и њену улогу.
Ваљало би поменути нашег значајног књижевника Лукијана Мушицког због његовог удела у стварању еротске поезије као и пар његових еротских песама. С обзиром на то да је Мушицки био свештеник, касније и владика, већину својих еротских песама приписао је народној поезији и слао их Вуку Караџићу који их је објављивао као народне, иако је вероватно могао да препозна када се ради о народном стваралаштву, а када не. У "Српском еротикону" Сава Дамјанов је издвојио три његове песме, а то су "Лепо друштво", "Рада турски роб" и "Златно руно". Како наводи Сава Дамјанов у Српском еротикону, “за песму Лепо друштво може се са доста вероватноће претпоставити да изворно потиче из фонда такозване “грађанске поезије” и да у њој- што је и видљиво- Мушицков ауторски траг најслабији” (Дамјанов, 2011:213) У другој песми ради о хомосексуалном односу између два мушкарца где је један од њих заробљеник овог другог. Како наводи Сава Дамјанов, ту “имамо пародирање теме о племенитом дивљаку које је била популарна у европској просветитиљској литератури” (Дамјанов, 2011:211). Такође, врло је очигледно и при самом погледу на песму се види да у њој постоји иронизација хомосексуалног односа између два мушкарца, али на један пристојан начин. Што се тиче треће песме, поставља се питање да ли је то ода женском полном органу, како и заиста изгледа на први поглед без много удубљивања у њу, а изгледа као буквално слављење овог појма. Међутим, постоји могућност и да је то пародија оде самим одабиром теме и тиме што се митолошки појам поистовећује са женским полним органом. Ова песма настала је под утиском неименоване пољске песме која има сличну тему. Еротизам се провлачи и кроз поезију Бранка Радичевића.
Поред еротске поезије свакако је значајна и еротска проза. Било би добро споменути Александра Пишчевића, руског војника српског порекла, са својим мемоарима "Мој живот". У својим мемоарима он је записао и многе своје љубавне игре и авантуре. Ове приче одају његову заљубљиву природу и чињеницу да је уживао у многим женама, као и оне у њему, а често су те жене биле већ нечије супруге, па је Пишчевић многе жене навео на прељубу, мада се оне нису нешто много опирале. Неке жене су имале касније и проблема због тога, као рецимо млада Грузијка Нина чији муж је сазнао за прељубу и желео је да се освети, а над Нином је вршио физичко насиље. Видљиво је то да се он добро разумео са женама и може се рећи, читајући о његовом дружењу са групом лепих Грузијки, да је био омиљен у женском друштву. Када би неку жену сматрао посебном, али није имао прилику да буде са њом и колико год да је његово срце желело баш ту жену, он је морао да нађе другу са којом би се све одвијало брже. Његова страст према женама била је велика. У мемоарским списима Саве Текелије под називом "Описаније живота" такође постоје приче са еротским елементима тј. његови доживљаји. Текелија је, као и Пишчевић, волео да се удвара женама, уживао је у томе, а уживале су и оне. Једном приликом је чак разменио погледе и пар додира са француском принцезом и љубила га је и већ заузета девојка, што сведочи да је као младић био привлачан и драг женама. Међутим, када се оженио, брак му није био срећан и морао је да се разведе. Одломак из "Описанија живота" о томе и сведочи. Жена није желела да буде интимна с њим и избегавала га је, а када је коначно дошло до тог чина, она га је заразила полном болешћу, што јасно показује да је имала љубавника или чак и више њих. Упоређујући одломке из мемоара Пишчевића и Текелије може се приметити да је Текелија ипак уздржанији. Код њега нема ласцивнијих описа љубавних авантура, постоји само наговештај, али је то довољно да може да покрене и заинтригира машта читаоца. Текелија је више као неко ко са стране коментарише, ређе је директан учесник у еротском чину, за разлику од Пишчевића. "Малиј буквар за велику децу" Михаила Максимовића (1792, 1807) такође садржи еротске елементе, као и "Причте илити по простому" пословице Јована Мушкатировића (1787, 1807).
Што се тиче српских народних еротских прича, женски еротизам, као и еротизам уопште, приказани су слободније и непосредније, бестидно, разуздано и духовито. Жена је та која господари својим телом и њено тело се слави. Народне српске еротске приче сведоче другачије у односу на тадашња патријахална схватања која су била веома строга и конзервативна, али народна култура увек je мало попустљивија по питању табу–тема, што је видљиво у народној прози, као и у народној поезији. Може се приметити да су српске еротске народне приче много отвореније и имају ласцивнији језик него, рецимо, еротски одломаци из мемоара Александра Пишчевића и Саве Текелије. У српским народним еротским причама жена некада има потребу да испроба нешто ново и другачије, да проба новог мушкарца, да превари мужа, да уради оно што је забрањено. За жене је често изазов и да имају телесни контакт са свештеним лицима. У причама је присутна такозвана “гостољубива проституција”, чак се приче дотичу инцеста, полиандрије, некрофилије, зофилије итд. У вези зофилије треба поменути да се у неким случајевима ради о дивљим животињама и ту се може осетити присећање на паганска фаунална божанства дома, огњишта или рода, што напомиње и Сава Дамјанов(Дамјанов, 2011:260). У већини случајева ради се о домаћим животињама. Некада су и херојске личности јунаци ових прича.
У савременој светској књижености, као и у српској, еротика је такође присутна. Савремено доба јесте до сада најлибералније доба у ком свако има право да одлучује о себи, о својој судбини, има права да отворено испољава своје жеље, потребе, своја интересовања, опредељења и своју креативност. Међутим, у слободном савременом добу такође долази до цензуре многих ствари, поготово на пољу сексуалности. Живимо у свету модерне технологије, у свету ослобођеном од табуа, у свету слободног делања и живљења докле год тиме не угрожавамо друге, али да ли је то заиста тако? Иако је ово слободно доба, наводно ослобођено предрасуда (како се ово савремено доба и представља), ипак и даље постоје неке предсрасуде које као да је цивилизација понела са собом, наследила од својих претходника и још увек их негује у овом савременом свету, у модерном свету технологије. У XXI веку многи се још увек згрожавају на слободније, експлицитније еротске садржаје. Према речима Саве Дајманова, “тоталирарна друштва, односно тоталитарне идеологије и организације које га представљају, веома су рестриктивне (конзервативне) према сексуалним слободама и премa свакој (па и еротској!) естетизацији телесног, ма како се иначе приказивале- ма којим религиозним, политичким или духовним уверењима интерпретирале своју ваљаност” (Дамјанов, 2011:260). У данашње време присутно је лицемерје где људи заправно нису у потпуности слободни да се изразе у том порнографско- еротском смислу, поготово ако је уметност у питању, јер ће проћи кроз цензуру. Пример тога видљив је и на друштвеним мрежама када фотограф постави обнажену уметничку фотографију, друштвене мреже аутоматски траже да се интимни делови замуте, а многи људи чак и пријаве овакве фотографије. Исто је и са књижевношћу, а томе сведочи и чињеница да писци еротских текстова често имају проблема са издавачима због “неприкладног“ садржаја. Сексуалност се слободно може конзумирати у своја четири зида, али долази до негодовања и осуда када се промовише кроз духовно-креативне области.
Ипак, савремена еротска књижевност у свету свакако да постоји. У савремено доба еротске књижевне творевине у неким случајевима су доста сличне љубавним, романтичним књижевним творевинама, само што се у еротским књижевним творевинама много више и детаљније описују сами еротски чинови. Наравно, постоје и савремена еротска књижевна дела која у себи не садрже ништа романтично, него се баве чисто телесним ужитком, а нека дела чак иду и ка настраности. Приметно је да савремена српска еротска књижевност углавном и у већини случајева није баш тако експлицитна, у неким случајевима и вулгарна, као што је рецимо народна еротска књижевност, бар што се тиче употребе језика. Посматрајући српске народне еротске приче и ауторске еротске приче тадашњег времена, као и савремене еротске приче, може се приметити да се у српским народним еротским причама користи најотворенији и највулгарнији језик. Савремена еротска књижевност, такође и савремена српска еротска књижевност, углавном поседују углађенији језик и културније изразе као што је рецимо “уд“ за мушки полни орган. Савремена еротска књижевна дела поезије и прозе често су прожета психолошким елементима, као и сновима, фантастиком, натчулношћу и маштом. У еротској причи Павла Угринова "Лабудово језеро" из збирке "Чаробна шума" постоји веома занимљив опис еротског чина двоје људи који је и сам по себи веома интересантан, посебан и маштовит. Њихова љубавна игра описана је у ситне детаље, сваки поглед, покрет, звук, веома опипљиво, тако да се код читаоца ствара осећај да је и сам присутан у тој еротској предигри и игри. У њима жеља и страст све више расту и речи им нису потребне. Након гашења светла, у мраку, ово двоје људи покреће своју игру, игру пловка и глисте и игру глисте и патке, а кревет на ком се налазе јесте мочвара или бара. Присутни су и звуци споља, звуци животиња са језера у парку. Ова прича тако и почиње, парењем два лабудa, што можда и подстиче овај пар да се препусте својој љубавној игри. Она је патка тј. њен полни орган је овде кљун патке и она прождире његовог црва тј. његов полни орган. У стварности би то био непријатан чин за црва, али овде је сасвим супротно. Како прича одмиче, тако напетост расте. Језик којим се користи овај писац није вулгаран него је маштовит и у пренесеном значењу. Прича која садржи ипак вулгарнији језик јесте "Збиберче" Т. Х. Раича из збирке "Чаробна шума". "Ноћна прича" Јасмине Врбавац из збирке "Чаробна шума" говори о групи научника или студената који у име науке и експеримента налазе добровољца и заједно са добровољцем доживљавају ненадани телесни ужитак, нешто што вероватно ни сами нису мислили да ће им се догодити. Сасвим случајно дошло је до помало настраног еротског експериментисања. Ова “сазнања” нису приложили архиви. У "Преображајима" Саве Дамјанова из збирке "Чаробна шума" долази до путовања кроз сан, субјекат је заточеник свога сна, а у њима мења различите облике. Трансформише се од жене, детета, хермофродита, ембриона, па до амебе и Бића ништавила. Свет снова је посебан, то је свакодневни преображај из света реалности у свет тајни. Конкретно у овом тексту, овако преображена, еротика делује нестварно, али није. Еротско је овде покретач дељења сопственог ЈА, до тренутка када биће не постаје једно само са другим бићем, него и са целим светом. Текст има градацијску структуру. Код Саве Дамјанова примећује се намера и жеља да се очува снага и моћ еротизма. У еротској причи" Лолита, Лолита" Давида Албахарија из збирке "Чаробна шума" присутни су снови, тачније еротски снови о девојчици Лолити из романа Владимира Набокова због којих се приповедач буди сексуално узбуђен и поводом тога се осећа чудно. У овој причи не постоји сам еротски чин између двоје људи, али ипак у себи садржи еротизам. У збирци песама Милана Комненића под називом "Мамуза" за њене сапи постоји песма у којој је дат опис жене, њеног изгледа, њених особина и њених мана, еротизам се провлачи кроз тај опис. Сваки стих почиње са речју “она”. Таква каква јесте, ова жена доминантна је над лирским субјектом. Освојила га је и после ње, њега нема.
Сви ови примери сведоче о томе да је савремена српска еротска књижевност бујна и да има разноврсну тематику. Из еротизма црпе инспирацију и стварају књижевна дела, како савремени писци и песници, тако и српски писци и песници.
С обзиром на то да је потреба и жеља за еротизмом нешто што је део човека и његове природе, нешто исконско што се крије у њему, увек ће, као и до сада, бити инспирација, појам о ком ће људи увек желети да говоре, макар и потајно. Она ће увек бити тема и инспирација због које ће настајати поезија, проза, скулптуре, ликовна и филмска уметност, без обзира на покушаје бројних цензура и аутоцензура, како свести, тако и подсвести. Тако ће еротска енергија увек пронаћи начин да се трансформише у вредно књижевно дело и у српској књижњевности.
Марија Т.
Литература:
Примарна литература:
- Васа Павковић, Дејан Илић, "Чаробна шума", Соларис, Нови Сад 2016.
- Милан Комненић, "Maмуза за њене сапи", Народна књига- Слово љубве, Београд 1980.
- "Граждански еротикон: еротске странице српске књижевности XVIII и почетка XIX века", прир. Сава Дамјанов, издања: 2005.
- Сава Дамјанов, "Српски еротикон", Службени гласник, Београд 2011.
Секундарна литература:
- Томислав Бекић, Сава Дамјанов, Зоја Карановић, Марија Клеут, Јелка Ређеп, Мирјана Д. Стефановић, "Српско грађанско песништво: огледи и студије", Матица српска, Институт за југословенске књижевности и општу књижевност Филозофског факултета, Нови Сад 1988