Орао кликће са висина!
Прича је први пут објављена у „Смедеревском магазину“, бр. 21.
* * *
-- Ди си бре, Чедомире, рече да ће да нам се придружиш у једанаест сати, а ево дошао си тек у подне. Помислили смо да ниси отишао за Скобаљ оним возом у једанајест, или си заборавио за договор да се нађемо, овде у „Доларцу“. Слали смо келнера Станоја дваред у „Гранд“ хотел и једаред у „Јадран“ кафану код Жике Дурдућа. Нема те нигде ни од корова. Момчило каже да се гарантовано распитујеш за ону риђокосу швабицу Берту Мерц, виолинисткињу из оне пречанске, бечкеречке дамен капеле?
-- Јест у праву си господине Гојко, Гојко Антоновићу. Прво сам се обавестио о mein liеbe Berthie Merz. Имам и информацију, за твоју знатижељу. Дамен капела из Бечкерека свира од вечерас у хотелу Јадран. Ангажовао их газда Жика Дурдућ. Таман кренем са малим закашњењем у „Доларац“, по договору, да се сретнем са Вама, тачно у једанаест. Умало да заборавим да купим код трафиканта Милана Модерног један дамен часопис супрузи Спасенији. Пожурим, кад Милан Модерни каже: „Отоичке протиница узела, последњи, нема више, ванцаго једна учитељска, увек касниш. Јел си се видео сас ону швабицу. Ено, дошле, свирају у Јадрану, код Жике Дурдућа. Саћу и ја сас ову моју дрвену ногу да допаднем до Доларца, да вам се придружим, само да зашипим ову моју трафику“. У повратку, на путу за кафану „Доларац“ сретнем проту Милана Благојевића, испред његове капије, враћа се по завршеној литургији кући. Нисам могао да га одбијем него кренем са њим да малом Филипу на брзину покажем нешто из рачунице. Веома је бистар, али као већина деце неће да учи. Иако сам рекао да имам, мало времена, да треба да се нађем са вама у кафани „Доларац“ и да морам да свратим код трафиканта Ламбре Димитријевића за часопис. Иначе у Скобаљ се не смем вратити без часописа. Она моја учитељица, моја жена Спасенија би ми цацолила и преконосирала недељу дана. Само што рекох да већ касним, протиница нас позва у трпезарију.
Гостионица „Доларац“
-- Сто је потављен, супа ће се охладити. Не брините господине Чедо за часопис уступићу га мојој посестрими, из кола српских сестара учитељици Спасенији, а ја ћу се већ снаћи за други“.
-- Благодарим протинице иначе сам већ почео да берем кожу на шиљак. Знате како је Ваша сестра у Христу Спасенија пргаве нарави.
-- Море исти сте ко и мој прота Милан.
Слегнем раменима и пре супе пописмо прота и ја по једну љуту. Добра, шљивка од неког Воје виноградара, протиног парохијана. Прота насу још по једну чашицу и рече: „Господине Чедомире Вукосављевићу на две ноге сте дошли“. Тако, куцнемо се, наздравимо, па попијем и другу, прота Милан се опет ухвати за флашу, а ја метнем шаку на чашицу. „Благодарим, оче, високо пречасни прото, али не могу више, чекају ме у Доларцу, она два алемана, Гојко и Момчило“. Брже, боље прихватим се супе, онда мало ринд флајша. Прелијем га белим сосом, који протиница иначе прави са реном, онако пречански као и све сосе. Рачунам да затрпам ове две ракије, па да бежим. Знам да ме чекате у Доларцу. Још док сам сркао супу, мој прота, онако, ка из заседе, насу ми трећи пут ракију у чашицу. Ја прећутим и помислим: „Добраааа, ова газда Војина ракија. Засигурно има преко двадесет и два града. Осећам је да је од шљиве ранке“.
-- Ајде господине Чедомире, трипут Бог помаже. Ова је за срећан пут, има ви да путујете чак у Скобаљ, са преседањем у кафани „Доларац“. Поздравте ми тамо газда Милоја, мог исписника и парохијана. Кажите му да га поздравио прота и да Вам угоди неко фино мезе, на рачун онога што сам га спасао, кад се давио у Језави, тамо код баба Јокине кафане. Тако кренем, па застанемо прота и ја у веранди, причамо, причамо ко две жене на чесми. Прота, ухватио флашу за гушу и насу себи ракију ранковачу, па је испи на екс! „А, ја високо пречасни прото да цркнем у овој поповској кући, сипајте и мени једну, али само још једну“. Насу прота и мени, те се куцнусмо, он флашом а ја чашицом! Онда ми насу још једну, па још… Прота, натегну флашу и отпи до данцета. Изађе протиница са мрежом у којој су гурабије за учитељицу Спасенију и децу. Прота се загрцну, а протиница му оте флашу. „Убио вас лед, и тебе и учитеља Чеду. Пописте целу флашу, испичутуре једне! Сад ако те неко зовне на опело, има да се омакнеш и стрмекнеш у раку заједно са покојником тако нацврцан!
-- Кренем са објашњењем да треба ценити туђе време и бити од речи, јел тако господине Момчило Вукашиновићу
-- Јес, право кажеш побратиме Чедо. Ето Гојко и ја чекајући те већ покусасмо по тањир јагњеће чорбе, дадосмо се побратиме у бригу, шта је са тебенака? Слали смо и Станоја келнера – потркушу да те нађе, нема те нигде. Гојко каже: „Мањ ако није имао цузамен трефен сас фројлајн Бертом Мерц, оном швабицом, виолинисткињом из бечкеречке дамен капеле.
Чеду смлатила она протина ракија, па се нешто отромбољио на столици. Станоје келнер – потркуша донесе му још једну ракију, а Момчилу и Гојку Литар Смедеревке и сифон соде. Рече да је ова тура пића од господина Прокића, управника поште, ено га седи у ћошку до прозора чита новине „Глас Подунавља“ уз кафицу.
-- Е, овај весели, потркуша Станоје, претера га, са овим печењем, ко да је сад отишо да закоље овна, е баш се начекасмо. Мањ, ако му није ован побего са ражња, онако печен? Иди Момчило у кујну, да видиш шта ради та несрећа од келнера.
У тај пар, Станоје као да је чуо њихову грдњу, изиђе из кујне и донесе на сто овал овчетине. Мало после, уз напомену да газда части донесе овнујске пикљеве, пречњаке и бубрешњак. Слави газда Милоје на данашњи дан га прота Милан, још кад су били деца, спасао да се не удави у Језави.
Господин Чеда се налактио на астал, попи ракију на екс и удари у неко штуцање, савио главу и почео да кљуца астал. Мал, мал, те штуцне па кљуцне астал.
-- Штуц, штуц, штуц…
Момчило глође пикаљ, а Гојко пречњак а све погледују на исечени, бубрежњак. Опет ће Чеда:
-- Штуц, штуц! Станојееее, дођидер овамо. Суни ми ако Бога знаш… штуц… у мидерку лечке чесмене живе воде, да ме престане ово штуцање… штуц! Ма, јок, бре, боље ми донеси, само чашу мидерку, празну, па ћу да сунем чисту Смедеревку… штуц! Од ње ми очас престане штуцање. Штуц, штуц, штуц… Ето ништа нема лепше од ладне Смедеревке.
Попи Чеда још једну Смедеревку. Е, ту је, направио грешку у корацима. Прешао на вино а није печењем преградио, ону силну ракију. Гојко и Момчило пређоше на овнујско печење са реном и белолученом печеном паприком. Гојко гледа Чедомира, па ће:
-- Једи, бре Чедо, ову овчетину, већ те стигло пиће, види како си се избечио и скамлао, а мал, мал па кљуцнеш астал.
-- Не могу, бре Гојко нешто ме затворило, протиница пресолила бели сос а ја пресолио риндфлајш, сит сам, само ме нешто тера на пиће. Јес, јес, био је слан, слан, да те Бог сачува онај бели сос. Не могу да се загасим.
-- Ма, бре учитељу, замези мало, видиш како је шарено, па лепо печено овнујско месо, ево направио сам ти један шприцер, пола–пола.
Отпи Чеда шприцер на душак, па кљуцну главом у астал, а чаша му се откотрља из руке. Сви се у кафани окретоше да виде шта то бупну. Мома и Гојко подигоше, Чеду и наслонише онако оклембешеног на наслон столице да опет не кљуцне астал.
-- Ајде Гојко сад ћемо да напишемо депешу, пиши текст за депешу. Дошло време да му врнемо мило за драго.
Гојко поче да претура по џеповима и да нешто мрмља, па да помиње мајку, свом сину, малом Милану. Момчило, пекар извади нотес у коме записује вересију и из џепчета прслука у коме носи џепни сат, фртаљче од плајваза, обмотаног шареним канапом за пакете.
-- Е, мој Гојко, Гојко Антоновићу, изем ти ја државног чиновника, кад не носи ни нотес ни плајваз. Еве ти и нотес и плајваз, а и тај твој мали Милан, опасник, мајку му пољубим детињу. Шта то дете ради сас ти плајвази, вазда си брез плајваза? Него побратиме Гојко ти имаш краснопис, па ћеш ти да напишеш текст за депешу. Знаш како ја пишем, пишем ко Ћира Курдијан кад пише брату на онај њихов јерменски језик. Имам најгори рукопис, мислим свракопис у овој нашој вароши, Смедереву.
Гојко погледа Момчила, па се намршти на ову Момчилову опаску, што му грди синчића Милана, па детету помиње маму. Узе плајваз, те очас, оним својим чиновничким краснописом написа текст депешe. Момчило врати плајваз у џепче, па из нотеса за вересију отцепи лист са депешом. Позва келнера Станоја, стави му папир и напојницу на ајнцаг и рече:
-- Покриј Станоје овај папир салветом и носи га управнику поште, господину Прокићу, ено га у ћошку, до прозора чита новине уз кафу и чека тај папир.
Господин Прокић узе папир, прочита текст и стави га у џеп. Диже се од стола, окачи штендер са новинама на чивилук, и журећи са шеширом у руци, према излазу из кафане, рече Гојку и Момчилу да је све уредно написано и да ће депешу одмах послати.
У Скобаљу око пола један учитељица Спасенија простире веш у школском дворишту. Душица, Даница и мали Жарко се јуре по порти, са Верољубом и Богданом и Богољубом, поповском децом. Одједном, јурећи, бициклом, довезе се Тоза поштар, задувао се, па ће онако, убрзано:
-- Учитељице, Учитељице депеша! Учитељиииицеееее, депешаааааа!
Учитељица Мила, уздрхта, испусти штипаљку и столњак који је управо хтела да простре, једва мокрим и дрхтавим рукама, онако узбуђена отвори депешу, и прочита:
Данас, возом у пола три – стоп – долази у Скобаљ – стоп – срески, просветни инспектор – стоп – Дочекајте га како доликује – стоп – уз обавезну песму – стоп – ОРАО КЛИКЋЕ СА ВИСИНА! – стоп.
-- А, ууууу шта ме стрефи! Тозо, пењи се на тај твој точак, помагај ако Бога знаш. Ма седај на точак, брзооо!. Немој да пиљиш у мене, беснаро једна поштарска, блесавко један! Чек, чек само мало да ти дам списак
-- Оћу, оћу, учитељко знаш да си ти моја слабост, љубим ти душу! Један дан ћу те возим поред Мораву на овај точак. Љубим ти душу, учитељкоооо!
Учитељица, Спасенија, онако са низом штипаљки око врата отрча у школу, и трчећи, врати се. Пружи Този поштару списак, тридесет двоје деце, која певају у хору. Тоза поштар зграби списак, погледа усплахирану и разбарушену учитељицу у раздрљене груди, посла јој пољубац и одјури на точку у село.
-- А, ви, децо, умивајте се брзо, гле каки сте мусави и одмах се обуците.
Дођоше попадија и још неколико жена, сељанки из комшилука. Кад жене видеше да учитељица Спасенија не кука и да није никаква несрећа дошла са депешом, лакну свима, те се разјурише и оне по селу да припомогну учитељици Спасенији да се деца зберу у хор. А попадија дозва своју децу, Богдану и Верољуба и Богољуба, па им нареди да се сумију, обуку и одмах дођу у школу.
Момчило и Гојко припомогоше учитељу Чедомиру да се попне у воз, те се сви сместише на дрвену клупу у вагону треће класе. Чедомир, опет поче да штуца и да нешто подригује. Воз крете са станице тачно по возном реду у 14 сати. Одједаред у купе хрупи кондуктер, Божа Вашка.
-- Карте на преглед!
-- Дај три комата, еве ти банка – десет динара и немој да врћеш кусур, то је да се почастите, ти и машиновођа, Миле Репоња, кад стигнете тамо у Лапово. Значи, остаје све по договору. Кад воз стане у Скобаљу, други вагон у коме смо ми мора да стане тако да предња врата од овог вагона буду испред хора и учитељке. Излазиш први и прихваташ, ову несрећу, учитеља Чедомира да се не угрува. Онда воз, креће а ти му метни шешир на главу, и пусти га да се скљока на перон, па бегај у воз. Миле репоња ће одма да покрене локомотиву уз троструки звиждук и обиље водне паре.
-- Е, мој Чедомире, Чедомире! Сад смо ти запржили чорбу! Ма, заслужио си, Чедомире, ред је ваљда да ти помогнемо, брате Чедо. Знаш колико си нас лане са оном, неприличном ујдурмом задужио. Такав си нам резил направио, да нас и дан, данас срамота од чаршије. Једва дочекасмо овај данашњи дан да ти вратимо, мило за драго за ону твоју доброту и милосрђе које си исказао према нама. Само си ти кадар да таку ујдурму напакујеш. Ди смемо побратиме, оваквог, накресаног да те пустимо самог на воз прошао би кроз Скобаљ, па би се возио чак до Лапова. После би моро да се врнеш. Имао да ваташ, онај јутарњи, нишки, брзи за Београд, па у Крсни да преседаш за Скобаљ.
У 14.25 воз улази у Скобаљ.
На станици хорић од двадесоторо деце, набрзину окупљених. Учитељица Спасенија окренута леђима према прузи, погледа према возу, који се приближава из правца Вранова и Смедерева. Када је прошла локомотива учитељица Мила даде хору интонацију и поче да диригује. Деца певају и знатижељно погледују у вагон који стаје испред њих. Пева школски хор, певају деца, певају:
ОРАО КЛИКЋЕ СА ВИСИНА!
Машиновођа, Миле Репоња, издужио врат кроз бочно прозорче гараве локомотиве, осматра ситуацију на перону и задовољан што је прецизно стао, по договору, звизну трипут и испусти пару из локомотиве. Кондуктер Божа Вашка отвара врата, силази из вагона на перон и прихвата учитеља Чедомира. Намести му шешир Момчило и Гојко се повлаче у вагон, седају на клупу, поред прозора и гледају несвакидашњу сцену. Кондуктер Божа Вашка се пење, на воз, који је већ уз обиље испуштене паре кренуо за Лапово Деца се смејуље, нека су се већ и заценила и пресамитила од смеха. Учитељ Чеда, посрну пар корака па се прући, ко проштац по перону! Шешир му се откотрља испред учитељичиних ногу. Учитељица препозна драп, борсалино шешир свог човека Чеде. Мали Жарко каже својој сестрици:
-- Ево, нашег тате! Хи, хи, хи, хи, постао инспектор па је од радости пао! Благо нама! Хи, хи, хи…
Па се и они као и сва остала деца из хора, пресамитише и заценише од смеха. Учитељица Спасенија најрадије би да пропадне у земљу од стида. Окрете се, постиђено, према возу и инспектору. Кад виде ову тужну слику са учитељом, својим човеком Чедомиром, одмах јој би јасно ко би био кадар да нешто овако уприличи. Подбочи се, озлојеђена, сва ван себе, поче да сикће кроз ону пару од локомотиве, па ће онако срдито, неприлично за једну даму и учитељицу.
-- Ах, ах, Момчило и Гојко у уста вам се сееееерем! Ух, ух, ух, запамтићете, ви мене, за ово!
-- Момчило и Гојко јој кроз отворен вагонски прозор махнуше шеширима.