Mišljenje i emocije ljudi koji se približavaju smrti

U godini pre smrti Sofie je učinila sve što je mogla kako bi savladala bolest. Izmeđi tretmana koji su kontrolisali rak testirala je svoju snagu. Nastavila je podučavati u srednjoj školi, putovala je u posetu svojoj deci, negovala vrt i odlazila vikendom na eksurzije sa Philipom. Kako je Sophie telesno propadala tako je zapadala u niz emocionalanih i mentalnih stanja i izlazila iz njih. Bila je frustrirana, a povremeno ljuta i depresivna zbog svoje nemogućnosti da se i dalje bori. Jednom kada je imala jake bolove rekla je : " Tako se jako trudim, ali ne mogu više". Poslednje nedelje izgledala je umorno i bez želje da se bori. Češće  je imala želju da sluša radio nego da učestvuje u razgovorima. Jedno popodne zapala je u trajno besvesno stanje.

- E. Kubler- Ross 

Da li postoje stadiumi umiranja ?

Mogu li se predvideti reakcije ljudi kako se oni približavaju smrti? Prolaze li oni kroz niz promena koji su isti za sve ili su njihove misli i osećanja jedinstveni?

• Teorija Elisabeth Kubler - Ross. Iako je njena teorija žestoko kritikovana Elisabeth je zaslužna jer je probudila osetljivost društva za psihološke potrebe umirućih pacijenata. Na osnovu intervjua sa preko 200 osoba, ona je razvila teoriju o 5 tipičnih reakcija koji su prvobitno nazvani stadijumima. Kubler- Ross smatra da kada članovi porodice i zdravstveni stručnjaci razumeju te reakcije u boljoj su poziciji da pruže podršku. 

1. Poricanje. Saznavši za terminalnu bolest osoba poriče njenu ozbiljnost kako bi pobegla od blizine smrti. Dok se pacijent još umereno dobro oseća, poricanje ima samozaštitnu funkciju. Ono dopušta pojedincu da se posveti aktivnostima koje voli i da se suočava sa bolešću tempom koji mu odgovara. U  stvarnosti, većina ljudi ulazi i izlazi iz procesa poricanja, praveći jedan dan velike planove, a priznajući već sledeći dan da je smrt blizu. Kubler- Ross preporučuje da se pacijentovo poricanje prihvati kao njegova strategija koja mu može biti korisna. Međutim, članovi porodice i zrdavstveni radnici ne treba da dopuste da ova faza traje duže jer će tako iskriviti svest osobe o ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi. Postupajući tako oni sprečavaju umiruću osobu da se prilagodi na dolazećoj smrti i da učini potrebno- osigura socijalnu podršku, završi svoje odnose sa ljudima...
2. Ljutnja. Kod osobe izaziva ljutnju to što ona mora umreti a da nije imala prilike učiniti sve ono što je ona želela. Članovi porodice i zdravstveni radnici često su objekti pacijentovog besa, ogorčenosti i zavisti prema onima koji će nastaviti živeti. Svejedno, oni se trebaju tolerisati a ne još više razljućivati.
3. Cenkanje. Uviđajući neizbežnost smrti, smrtno bolesna osoba pokušava preteći cenkajući se za još malo vremena- to je dogovor koji osoba pokušava sklopiti sa članovima porodice, prijateljima, lekarima ili Bogom. Slušanje sa empatijom je najbolja reakcija na te napore da se održi nada, kako je to učinio jedan lekar kada ga je mladi, otac oboleo AIDS-a, molio da poživi dovoljno dugo kako bi mogao plesati na venčanju svoje osmogodišnje ćerke. Iako je cenkanje mnogih umirućih pacijenata nemoguće ispuniti potrebno im je svakako pružiti empatiju.
4. Depresija. Kada poricanje, ljutnja i cenkanje ne uspeju promeniti tok bolesti osoba postaje depresivna zbog gubitka života. Kubler-Ross smatra da je depresija nužna priprema za poslednju fazu prihvatanja. 
5. Prihvatanje. Većina ljudi koja dospe u fazu prihvatanja, stanje smirenosti u vezi sa nadolazećom smrti, postiže to tek u poslednjim nedeljama ili danima. Oslabljeni pacijent se prepušta smrti uz osećaj oslobođenja boli i teškoća. Dolazi do povlačenja od svih osim od nekoliko članova porodice i prijatelja. Kao i u drugim stadiumima ljudi koji su dostigli fazu prihvatanja obično održavaju neku nadu da će živeti, makar samo iskru. Kada nada sasvim nestane brzo sledi smrt.