Jugoslavija, realnost ili zabluda

source

Rođen sam u Jugoslaviji, u takozvanoj Titovoj Jugoslaviji. U Jugoslaviji sam i odrastao, a 1991. godine počeo je raspad Jugoslavije. Taj raspad države pratio je krvavi rat među nekim njenim narodima. Na moju sreću ja u ratu nisam učestvovao. Kad je rat počeo završavao sam treći razred srednje škole i do kraja četvrtog ratna stihija se malo stišala. Otišao sam na odsluženje vojnog roka i svo vreme proveo sam u Srbiji, moj bataljon nije išao na ratište.

Krupanj, moj rodni grad nalazi se blizu granice Srbije i Bosne i Hercegovine i mnogi ljudi koje poznajem bili su učesnici ovog strašnog rata. Koliko je rat bio užasan neću govoriti, neću govoriti ni o zločinima kojih je nažalost bilo previše. Govoriću o toj državi, lepoj državi koja više ne postoji. Jednostavno nema je.

Dok sam odrastao vaspitavali su me u jugoslovenskom duhu. Govorili su o brastvu među jugoslovenskim narodima, govorili su o vekovnoj težnji tih naroda za zajedničkom državom.

Verovao sam u sve to ali kako se približavala ta famozna 1991. godina duh jugoslovenstva je postajao sve slabiji. Vraćanje građanskoj demokratiji i višepartijskom sistemu umesto koraka napred doveli su do nekoliko koraka unazad. Krenule su nacionalističke propagande. Pojavili su se oni kojima je ta država glavni problem, a kojima su drugi njeni narodi glavni neprijatelji.

U prvi mah kada sam čuo da neko želi da otcepljnjem svoje republike formira drugu manju državu, kroz glavu mi je prošlo pitanje:

Kako manja država može biti bolja od veće?

Oni koji su to govorili tvrdili su da su bolji od onih koje napuštaju i da će samostalnost voditi napredku i bržem pristupanju evropskim integracijama. Tvrdili su da će brže restrukturirati svoju privredu i da će brže poboljšati životni standard svojih građana.

Činjenica neke republike su bile manje neke više razvijene, ali postojali su oni ekonomisti koji su tvrdili da se privreda cele Jugoslavije može brže restrukturirati nego ako se njeno tržište podeli na više delova, pa svaki deo saostalno počne taj proces.

Ekonomski razlozi sigurno nisu bili uzrok raspada i to je iz današnjeg ugla potpuno jasno. Od bivših Jugoslovenskih republika jedino Slovenija se integrisala, Hrvatska je u tom procesu malo ispred ostalih, ostalih koji su ipak mnogo daleko.

Nažalost zagovornici nacionalizma i težnji ka osamostaljivanju bili su i oni ljudi koji se mogu smatrati velikima. Mnogi književnici, akademici, profesori, biznismeni, glumci, postali su deo propagande. Neki manje neki više, ali na svim stranama je bilo obrazovanih i uglednih ljudi.

Dodatni problem je bio i različita veroispovest mešu najbrojnijim narodima. Neki su pozivali na formiranje verskih država, nekima je vera bila povod za udaljavanje od ostalih.

Mnogo puta sam se pitao zašto je nastala država iz koje svi hoće da pobegnu

Prva Jugoslavija nastala je 1918. godine i trajala je do početka drugog svetskog rata. Nastala je jer su Sile pobednice formiranjem slovenske države skratile teritoriju Austrugarskog carstva koje se i samo posle toga raspalo. Srbiji zajednička država nije smetala, mada je bilo mnogo onih koji su hteli Veliku Srbiju i zajednicu sa drugima smatrali su nepotrebnom. Hrvatska i Slovenija su prihvatile tu državu ali ona im je bila samo prelazno rešenje. Za bošnjački narod ta država je bila bolje rešenje nego prethodno (bili su u sastavu Austrougrske). Iz ugla ekonomista zajednička država značila je veće tržište, veću konkurentnost i samim tim mnogo benefita. Drugi svetski rat doneo je užase, ne samo kroz rat sa Hitlerom već i kroz sukobe raznih vojnih formacija unutar same Jugoslavije. Zločina je bilo više nego što je iko mogao pretpostaviti.

Na kraju rata nastala je druga Jugoslavija, Titova, socijalistička, samoupravna....

source

Jednostavno u uslovima blokovske i ideološke podeljenosti ta država bila je kompromis koji su velike sile učinile Staljinu. Sa druge strane Staljin je podržao Tita. Kasnije zbog njihovog sukoba ta država je dobila na značaju. I trajala je dok je postojala blokovska podeljenost. Kad nikom iz inostranstva nije trebalo njeno postojanje nacionalističke horde pojele su tu državu.

Lično volim ideju jugoslovenstva. Ne samo zato što sam ekonomista i što su ekonomski razlozi važan deo te ideje. Jednostavno smatram da je zajednički jezik važna veza među ljudima. A jezik je zajednički (ne računajući Slovence i Makedonce) i niko to ne može osporiti. Nažalost mnogi pokušavaju, mnogima je i veoma važno kako se taj jezik zove. Neka ga zove kako ko hoće jezik je jedan. Lično mislim da su zajednički jezik, ekonomske prednosti i činjenicada smo svi Sloveni važniji od nacionalnih prefiksa, potrebe ličnim isticanjem... Takođe tvrdim da vera ne može biti razlog razdvajanja. Ljudi različitih veroispovesti moraju živeti zajedno.

Bez obzira na svoju podršku ideji jugoslovenstva nisam optimist kada je u pitanju njen uspeh. Nažalost mnogo je onih koji u su lošim uslovima bolji nego u dobrim, Neki su se snašli na malim tržištima, neki zahvaljući postojanju više država imaju više vlasti, neki su jednostvano zastranili i stalno ubeđuju i sebe i druge da je bolje to što je lošije.

Ubeđen sam da nijedne Jugoslvaije nikada ne bi ni bilo da to nije bio interes drugih moćnih država. Nažalost oni su nam pokazivali šta je naš interes, ali mi sami radili smo protiv njega. Onih koji su protiv Jugoslavije uvek je bilo više nego onih koji su za nju. Ne znam da li u budućnosti neka ekonomska integraija modernog tipa može da nadvlada lokalne moćnike, ali ipak teškog srca moram reći: Jugoslavija je zabluda.

Goran