Privatizacija, da ili ne?
U građevinskoj firmi „Mostogradnja“ počeo sam da radim sredinom 2006. godine. Pre toga sam radio uglavnom van struke. Kada sam počeo da radim u firmi se uveliko govorilo da će privatizacija promeniti život svima nama i da je potrebno samo malo strpljenja.
Jedni su govorili da nas kupuje preduzeće Alpina, drugi da će to biti veliki Štrabag. Sve to kod mene je rađalo nadu da će biti bolje, a nadao sam se da ću od svog rada normalno živeti. Nisam se oslanjao samo na nadu, želeo sam da dam sve od sebe na putu ka normalnom životu. Redovno sam gledao sve oglase za posao, konkurisao kad pomislim da ima i malo šanse. Za svo to vreme samo dve firme su mi ponudile posao. Uslovi su bili lošiji od onih koje sam već imao.
Sa konja na magarca nisam prešao.
Lošiji uslovi od onih koje sam imao?
Šta sam to imao?
Plata oko 300 evra i plaćena markica za prevoz. Radilo se samo osam sati i samo od ponedeljka do petka. Subota i nedelja ucek su bili neradni dani. Plata se isplaćivala iz dva puta, ali je kasnila preko tri meseca. Uvek se dešavalo da se ne ispoštuje datum isplate i onda bi se neki radnici pobunili i započeli bi štrajk. Na tim skupovima govorili bi uglavnom proizvodni radnici i na račun direktora su govorili mnogo teških reči.
Kako se obično završavalo?
Firma bi sa nekom bankom dogovorila kratkoročnu pozajmicu uz veliku bankarsku proviziju i isplatila bi nam jedan deo plate. Kad stigne prva uplata vraćao bi se dug banci. Firma je tako uspevala da preživi, da posluje pozitivno, ali uz određene dugove dobavljačima i pri tome poreskoj upravi nije plaćala ništa. Poreski dug se stalno povećavao. I pored toga što nije plaćala porez firma nije uspevala da posluje pozitivno.
Nekoliko godina pre mog dolaska Mostogradnja je bila u pregovorima sa francuskom kompanijom Vinci. Pregovori su prekinuti na zahtev rukovodstva naše firme. Obrazloženje je bilo da je ponuda Francuza neprihvatljiva. Pošto nisu kupili Mostogradnju osnovali su u Srbiji firmu Intermost. Ta firma je bila ne samo konkurent nego i neprijatelj naše firme. Mnogo inženjera i radnika prešli su kod njih i oni su dobijali mnoge poslove u Srbiji. U marketing službi naše firme uvek su imali nekog svog, uvek su znali naše ponude i to im je olakšavalo konkurisanje za mnoge poslove.
Na skupštini akcionara rukovodstvo firme uvek je uspevalo da dobije podršku. Radnici koji su organizovali štrajkove nisu verovali da će se privatizacija dogoditi. Tvrdili su da to mnogima nije u interesu. Tada smo na obilaznici oko Beograda gradili nekoliko mostova i to je bio jedini ozbiljan izvor prihoda. Svi ostali poslovi su bili zanemarljivi, uglavnom su to bile sanacije postojećuh mostova. Krajem avgusta 2007. dobio sam ponudu jedne naše građevinske firme da radim u Rusiji. Bio sam u dilemi da li otići ili čekati privatizaciju za koju su tvrdili da će se sigurno dogoditi do kraja godine. Ipak sam odlučio da odem i da ništa ne čekam.
Šta je bilo dalje?
Krajem novembra u novinama sam video da privatizacija firme „Mostogradnja“ nije uspela. Tendersku dokumentaciju kupila je sama firma „Štrabag“ međutim i oni su bili nezainteresovani za kupovinu. Razgovarao sam sa koleginicom sa kojom sam zajedno radio i ona mi je objasnila da od privatizacije za sada nema ništa. Država je na bazi poreskog duga uvećala svoj udeo u vlasništvu (ranije je bio 33%). Sada je firma državna (država ima preko 50% vlasništva) i država će da firmu podigne na noge i da je u budućem periodu privatizuje. Recept koji sam mnogo puta slušao, tada sam video na delu.
I ja i koleginica pitali smo se šta to država može da promeni i šta to u budućnosti može biti bolje?
Nakon nekoliko meseci ona mi je rekla da plate više ne kasne i da ih isplaćuju redovno, dva puta u toku meseca. Dalje objasnila mi je da su plate proizvodnih radnika ostale otprilike iste, a da su plate onih koji su okupljeni oko rukovodstva značajno povećane (iako ni do tada nisu bile male).
Naravno, u državnim preduzećima neizvesnosti nema, plata je garantovana. Gubitke koji su obavezni plaćaće država.
Mislio sam da je to film koji će se brzo završiti.
Nakon još mesec dana koleginica mi je javila da je firma Intermost ugašena. Francuzi su odustali od srpskog tržišta. I onda pitanje šta bi bilo da je privatizacija izvršena?
Ubeđen sam da bi to bila jedna loša privatizacija (poznatije neuspešna privatizacvija).
I onda pitanje šta je za Srbiju gore?
I u jednom i u drugom slučaju jedne građevinske firme ne bi bilo. Jedan građevinski gigant ne bi postojao. Samo što bi u slučaju lose privatizacije, država opet mogla da “spašava” kao što je to već uradila a mogla bi i da stavi tačku.
Danas je 2018. Godina, a firma Mostogradnja i dalje veštački diše? I dalje je isto rukovodstvo, I dalje su lepe plate okupljenih oko tog rukovodstva. I dalje se govori o nekom nacionalnom interesu u spašavanju firme.
Nažalost u Srbiji je mnogo sličnih slučajeva. Koliko je firmi koje su kao i ova firma paravan za pretakanje državnog novca u private džepove?
Ja sam kategoričan sve gubitaše ugasiti što pre. Zaposlenim obezbediti socijalni program i dalje kako tržište diktira.
Ako neko misli da grešim, ja pitam:
Koliko je firmi država spasla posle neuspešnih privatizacija?
Ili drugo pitanje, koje su to firme koje uspešno posluju kao državne a koje niko neće da kupi?
Ili treće, koje su to državne firme uspešnije od privatnih koje rade u istoj branši?
Goran