"Из перспективе митског чудовишта"

Прича настала у склопу курса на факултету.
...
"Име јој је Мормо. Некада је називају и Мормолика. Да ли је мит или стварност нико не може са сигурношћу да зна. Мисао о њој већ пар векова изједа и кочи од немира оне који верују. О себи чује да има демонско наличје, да је наказа, каткад и утвара. Она не зна шта је и како би себе назвала. Једино за шта мари, док седи у угодној тами Хадовог подземља, јесте њено проклетство и њена напорна, тешка и исцрпљујућа глад коју мора да умири.

Сваке ноћи та иста и неподношљива глад, тај мраз у костима и мислима. Силна потреба и жеља за топлом крвљу и свежим људским месом изводи Мормо у спољњи свет у ком корача готово нечујно у потрази за задовољењем. Жељна је искључиво младе крви. Свесна своје спољашње привлачности самоуверено се провлачи кроз слабо осветљен град не сумњајући у успех. Очекивано брзо привлачи погледе групе младића који на тргу седе покрај фонтане и у раздраганом разговору и гласним песмама проводе ту спарну, загушљиву и мемљиву ноћ. Најодважнији међу њима ће сигурно кренути за њом, онај са највећом чежњом за додирима и женском лепотом вечерас. Корача и чује кораке иза себе, шушкање и ландарање нечије тунике. Пружа му руку и без речи одводи га из града. Место није битно, само да је пусто и без очевица, само да је што пре. Глад и страст јој надражавају сва чула, повлачи видно очараног младића са собом на земљу осећајући ритам његовог крвотока. У потпуној тишини чује се само напето дисање и журно цепање и свлачење одеће. Младић задовољан, узбуђен и весео, чврсто верује да су му богови вечерас посебно наклоњени. Сваки од њих у то верује. Временом је постајала све хладнија и отпорнија према овој њиховој наивности која је некада давно могла у њој да изазове неку врсту туге и сажаљења. Демонско биће са дивним женским наличјем труди се да што дуже траје ова заносна игра јер је бар она сатисфакција за обоје. Прелазећи врховима прстију преко његових влажних груди долази и до снажног, топлог врата. Он се смешка и без икаквог размишљања препушта се свом одушевљењу и овом нагону, притискајући сада и њено влажно тело све јаче уз своје. Додирује га уснама, затим нежно зубима, трзајући се и гушећи се у еуфорији. Оставши без стрпљења и потпуно без контроле ти зуби изненада кидају његову кожу и продиру даље, дубље. Сиктајући, гушећи се, грчећи и бранећи се, престрављени и на овако нешто потпуно неспремни младић, схвата да му богови вечерас уопште нису били наклоњени. Она коначно долази до задовољења које греје њено хладно тело, задовољења које је испуњава и ослобађа док лагано исисава туђу топлоту и равнодушно посматра последњу искру нечијег живота. Проклетство је одложила за сада, до следеће ноћи.

Сваке ноћи ово биће препушта се свом проклетству и слуша нечији последњи дах. Робиња, у тамници своје глади, некада се пита зашто није у стању да се одупре тој мрачној тежњи и зашто у проклетству осећа тако велико задовољство. Можда отуда тај назив демон, пита се, док у оним ретким тренуцима није опседнута својим потребама и задовољавањем истих."

...
Хвала вам што сте посетили мој блог. ☆